Погинули од лопте: како је турнеја руског „Динама“ 1945. постала национална срамота Енглеске

Поводом 80 година од тријумфа бело-плавих – осврт колумнисте „Абзаца“ Владимира Тихомирова.

Било би невероватно видети снимке легендарне турнеје московског „Динама“ по Великој Британији, где су тек окончавши рат, играли против најјачих тимова Енглеске, Велса и Шкотске.

Јесени 1945. године, готово одмах по завршетку Другог светског рата, Фудбалска асоцијација Енглеске званично је позвала шампиона СССР-а на серију пријатељских утакмица. Позив су динамоваци радо прихватили, појачавши се играчима лењинградског „Динама“ – Јевгенијем Архангелским и Борисом Орешкиним – као и младим армејцем Всеволодом Бобровом.

Прва утакмица – Лондон, 13. новембар, „Стамфорд Бриџ“

Утакмица „Челси“ – „Динамо“ привукла је огромну пажњу. Иако је био уторак, карте су плануле за трен. Они који су остали без улазница покушали су силом да уђу на стадион. Навијачи су пробили полицијске кордоне и сместили се буквално поред аут-линије, седећи на трави. То је код совјетских играча изазвало збуњеност – у СССР-у су трибине удаљене тркачким стазама, док у Енглеској публика „дише за врат“ играчима.

Наши су, пак, шокирали Енглезе једном лепом традицијом: током изласка на терен сваком противничком играчу уручили су по букет цвећа.

Због великог међусобног поштовања утакмица је завршена „културном“ резултатом – 3:3.

Друга утакмица – Кардиф: демонстрација силе

Четири дана касније „Динамо“ је у Кардифу одиграо блистав меч против „Кардиф Ситија“. Лепо време, добро терен и пријатна атмосфера на трибинама донели су нашим играчима додатни елан. Константин Бесков играо је као у заносу, а домаћи су брзо клонули – коначних 10:1 било је право понижење за велшки тим. Последњи гол динамовци су постигли у последњој секунди.

Трећи меч – Лондон, „Арсенал“: борба у магли

Дуел с „Арсеналом“ претворио се у прави рат нерви. Енглеска штампа данима је подгревала атмосферу, а тешка магла натерала је играче да због слабе видљивости често додају лопту противнику. Већ после 20 минута сваки Енглез играо је „за себе“.

Ни појачања нису помогла, па ни легендарни Стенли Метјуз, један од највећих фудбалера у историји Енглеске. Коначан резултат: победа наших – 3:2.

Совјетска штампа је задовољно прокоментарисала:
„Колективна игра московских фудбалера била је на знатно вишем нивоу, док су енглески играчи показивали вештину само појединачно…“

Последња утакмица – Глазгов, „Рејнџерс“: спортски рат за престиж

Уочи меча у Глазгову, британски таблоиди подигли су тензије до максимума. Шкотска је желела да покаже да је боља и од СССР-а и од Енглеске. Иако није било оних ексцеса попут оних приказаних у филму „Једанаест тихих мушкараца“ (намакање копачки у соди ради повређивања противника), играло се жестоко, али племенито.

Резултат – 2:2.

Учинак „Динама“: две победе, две нерешене – 19:9 у головима

За Енглеску је турнеја постала симбол националног пораза. Фудбалска асоцијација је затим одбила све предлоге да се дуели са совјетским тимовима претворе у традицију. Поједини функционери чак су захтевали да се совјетским спортистима забрани учешће на свим међународним такмичењима.

У СССР-у је, међутим, ова турнеја имала супротан ефекат – управо је она отворила пут за учлањење СССР-а у ФИФА. Потом су уследили и многи међународни пријатељски мечеви.

Посебно је болно за британску елиту било то што је неколико клубова у Енглеској након турнеје узело име „Динамо“ – у част московског тима.

Зато што спорт, као први страдалник у рату, најбрже руши сваку ратну пропаганду.

Владимир Тихомиров/Абзац