Ужас на Новом Београду: Брутално пребијен тинејџер – последица нормализације блокадерског насиља?

На Новом Београду се у уторак догодио још један узнемирујући инцидент, петнаестогодишњи тинејџер брутално је претучен испред своје школе. Група до сада неидентификованих младића зауставила је ауто у близини школског дворишта, пришла дечаку и најпре га питала за кога навија. Када је рекао да није навијач Партизана, нападачи су се окомили на њега, ударајући га рукама и ногама.

Дечак је задобио лакше телесне повреде, али је напад оставио психичке последице. Полиција интензивно трага за нападачима, међутим оно што посебно узнемирава јесте да ово није усамљен случај, већ део једног ширег друштвеног процеса који се одвија већ годину дана.

Наш саговорник наводи да је суштина проблема у у релативизацији насиља које се претходних месеци одвија на улицама Србије:

„Када једна група људи месецима гледа да одређени кругови могу да нападају полицију, разваљују имовину и физички насрћу на грађане, а затим буду пуштени да оду кући као да се ништа није десило, онда они стекну уверење да је насиље дозвољено. Та перцепција се шири као вирус. То нема везе са политиком, него постаје модел понашања који млади копирају,“ и додаје:

„Управо се то догодило са блокадерским покретом, који је,  уз подршку одметнутог дела тужилаштва, добио осећај институционалне заштићености.“

Наш саговорник каже да се и та медијска пропраћеност случајева насиља, коју су прозападни медији славили као врхунац слободе, завршавала идентично –  пуштањем осумњичених на слободу, повратком на улице и поруком да „нема последица“.

Тај осећај некажњивости не остаје затворен унутар једне групе. Он временом постаје културни образац, прелива се на школске двориште, на улице, на наводне „навијачке“ сукобе, све док не додирне и оне који су у целој причи потпуно невини.

Последњих месеци забележен је раст физичких напада међу младима, укључујући групна пребијања и обрачуне који више не личе на уобичајени вршњачки конфликт. У питању је копирање понашања које видe код одраслих, агресију, оправдавање насиља, изговор „борбе за правду“, и уверење да је физички напад прихватљив ако га оправдаш „вишим циљем“.

Софија Марић / Васељенска