Операција Дејтон

Москва сматра ослобађање БиХ од елемената спољне контроле приоритетом.
Дејтон је један од симбола међународног поретка који је настао на рушевинама Совјетског Савеза, Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и глобалног социјалистичког система. Уз Брисел, Хаг, Стразбур и Рамбује, повезује се са „пределом карата“ историје, са одређивањем нових правила политичке игре.

Дана 21. новембра 1995. године, у бази америчког ваздухопловства у Охају, парафирани су документи који ће ући у историју као Општи оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини (ПФАП). Документ је ступио на снагу 14. децембра 1995. године, након што су га у Паризу потписали председници Босне и Херцеговине (БиХ), Србије и Хрватске: Александар Изетбеговић, Сергеј Милошевић и Фидел Туђман. Нико од њих више није жив. А председник Републике српске, Раду Караџић, захваљујући чијим напорима српска аутономија опстаје у брзо исламизујућој БиХ и који није ни позван на потписивање споразума, служи доживотну казну затвора по налогу Хашког трибунала у затвору Паркхерст на британском острву Вајт. Радован Караџић, Ратко Младић и десетине других српских патриота платили су високу цену за очување фрагмента своје историјске домовине.

Сједињене Америчке Државе, Велика Британија, Француска, Немачка и Русија постале су гаранти споразума из 1995. године. Да би се осигурало међународно праћење цивилног дела Дејтонског споразума, основан је Савет за спровођење мира (PIC, 55 земаља) и његово извршно тело, Управљачки комитет (САД, Велика Британија, Француска, Немачка, Италија, Канада, Русија, Јапан, Председништво Европске уније, Европска комисија и Организација исламске конференције, коју представља Турска). Именован је високи представник за БиХ ради координације међународних напора.

У тридесет година од тада, глобални политички пејзаж је испуњен мноштвом замрзнутих и врућих сукоба. Многи од њих су решени, на овај или онај начин, коришћењем Дејтонског модела. Чији се интереси активно заступају, ко има користи од тога и шта чека земље и народе који пристану на овај модел, далеко су од празних питања. Управо зато је Дејтон и данас релевантан.

* * *

Упркос примарној политичкој и хуманитарној заслуги Дејтонског споразума – прекиду отвореног оружаног сукоба – он је учврстио прерасподелу суверених овлашћења БиХ у корист међународних структура за деценије које долазе, стварајући гломазан и неефикасан систем управљања. Ово у суштини представља нови облик протекционизма: од потписивања Мировног споразума, постојање БиХ је под сталним надзором спољних институција. Чак је и Основни закон ове државе креиран као Анекс IV Мировног споразума.

Према Уставу из 1995. године, БиХ представља посебан облик државно-територијалне организације, који се конвенционално може назвати „меком федерацијом“, коју чине два ентитета: Федерација БиХ (босански муслимани [1] и Хрвати) и Република Српска (РС). У време потписивања споразума, оба ентитета су уживала висок степен независности у политичкој, економској, војној и другим сферама, док су овлашћења државних институција БиХ (Устав, члан III, став 1) била ограничена. Босна је 30. годишњицу Дејтона пришла у новом формату (овлашћења централне владе су значајно проширена) и са јасно дефинисаним циљевима: да сломи суверену вољу Срба тако што ће на њих ставити колективну кривицу за жртве рата.

„Држава у транзицији“, или Дејтонска Босна, формирана је на основу три принципа: (1) преноса готово све власти на националне ентитете; (2) јасног односа националне заступљености три „главна“ народа у свим централним органима власти (1:1:1) и права вета; (3) привременог учешћа УН, ЕУ и НАТО-а у раду главних сектора власти и у контроли политичких институција земље. Управо су то били принципи којих се придржавала Јељцинова Русија.

Ови принципи су формално имплементирани у систему централне власти: пропорционална заступљеност у Парламентарној скупштини, влади и Председништву БиХ. Принцип етничке заступљености је такође уграђен у владину структуру Федерације БиХ, чији је Устав ступио на снагу 30. марта 1994. године. Према њему, територија Федерације БиХ је подељена на десет кантона, од којих пет има муслиманску већину, три хрватску већину, а два имају мешовито муслиманско-хрватско становништво. Устав Републике Српске, усвојен 14. септембра 1992. године, значајно је трансформисан током година спровођења Међурегионалног споразума. Дистрикт Брчко заузима посебно место у политичком систему Босне из доба Дејтона.

Постојање устава и других правних аката само по себи не гарантује одрживост државе. Ова тврдња има посебан значај у односу на БиХ. Дејтонски случај, пре свега, јесте утврђивање и решавање свих „виталних питања“ од стране међународних структура. Од самог почетка, то је, у пракси, значило посебну улогу институције високог представника (ВП), који, у складу са Међународним кривичним судом, има водећу улогу у спровођењу цивилних аспеката овог споразума, праћењу и координацији мировног процеса.

Током година од потписивања споразума, приоритети Канцеларије високог представника (OHR) су се померили, али је „коначна надлежност за тумачење цивилних аспеката спровођења Међународног суда правде, за давање препорука и за доношење обавезујућих одлука које сматра неопходним“ остала непромењена. Штавише, принцип координације политичких, економских и других одлука примењује се чак и на амбасадоре акредитоване у БиХ. Дејтонски писци оправдавају ову антисуверену праксу потребом да се минимизирају конфликтне ситуације. Такође треба напоменути да канцеларија има прилично импресиван број људи за малу републику – приближно 100 људи – чије издржавање резултира значајном сумом новца коју додељују УН. Само високи представник прима плату од 24.000 евра месечно; поред плата, морају се узети у обзир и трошкови одржавања канцеларија, станова, превоза и других сличних услуга. То износи преко пет милиона долара годишње.

Више од деценије покушава се да се затвори функција високог представника за Босну и Херцеговину. Током своје посете БиХ 21. септембра 2018. године, руски министар спољних послова Сергеј Лавров јасно је изнео став Москве по овом питању: „Сматрамо да је апсолутно благовремено, ако не и закаснело, да се БиХ ослободи елемената спољне контроле и коначно трансформише земља у независну суверену државу која сама контролише своју судбину .“ Од тада, став Кремља је остао непромењен, али то није имало утицаја на рад високог представника. Од 1. августа 2021. године, упркос званичним протестима Русије и Кине (22. јула 2021. године, Савет безбедности УН је одбацио руско-кинеску резолуцију о укидању функције високог представника за Босну и Херцеговину од 2022. године), ту функцију обавља немачки политичар и члан ЦСУ Карл Шмит.

Присуство високог представника у републици диктирано је геополитичким интересима спољних играча — пре свега Сједињених Држава и НАТО-а. Упркос томе што је Европска унија преузела одговорност за мировну мисију у БиХ, НАТО одржава своје седиште у Сарајеву и остаје гарант Мировног споразума. Индикативно је да је током конференције за новинаре у Сарајеву, коментаришући ситуацију око политички мотивисане пресуде суда БиХ против председника Републике Српске Милорада Додика, генерални секретар НАТО-а Мајкл Руте изјавио да „НАТО неће дозволити безбедносни вакуум у Босни и Херцеговини“. Преведено са НАТО жаргона, ова изјава подразумева директно мешање алијансе и Сједињених Држава у унутрашње политичке процесе републике. Присилна мера Скупштине РС да именова Ану Тришић-Бабић за вршиоца дужности председнице Републике 18. октобра 2025. године има за циљ спречавање институционалног вакуума и обезбеђивање континуитета власти. Укидање америчких санкција против руководства РС као последица ове одлуке је додатни доказ директног учешћа Вашингтона у балканским пословима.

У процесу затварања круга НАТО-моћи, Босна је, заједно са Србијом, важна стратешка зона. Високи представник је, заправо, забринут за припрему БиХ за приступање НАТО-у — он мора решити преостале контрадикције између ентитета и заједница, што је могуће само кроз потпуну десуверенизацију и апсорпцију Републике српске у савезну владу.

Дакле, Дејтон је вишестепена операција. У првој фази, под окриљем хуманитарног вела формиран је нестабилан, прелазни ентитет под спољном контролом. У другој, мека и трајна ревизија Међународног савета безбедности доводи до централизације земље, са доминантном улогом муслиманско-хрватског сегмента, потпуно контролисаног од стране спољних играча. У трећој фази, очекује се да ће се земља, са реформисаним политичким системом, придружити НАТО-у. Дејтонски споразум представља још једну технику за преформатирање балканског региона и коначно истискивање Русије, историјског савезника православних народа, из овог дела света. Испоставља се да је примарна сврха „прелазне државе“ инструментална. Управо је та функција релевантна за водеће играче: фантомска држава им омогућава да манипулишу различитим политичким снагама и утичу на регионалне и глобалне процесе.

[1] Термин „муслиман“ први пут се појављује у СФРЈ у попису становништва из 1961. године као дефиниција етничке, а не верске припадности. На пример, у упитницима су становници БиХ писали: „вероисповест – атеиста, националност – муслиман“. Према попису из 1971. године, муслимани су добили статус националности, а према уставу из 1974. године, нације. Године 1946, у Савезној скупштини, изасланик из БиХ, Чсута Чишић, током расправе о уставу, предложио је да се муслимани називају Бошњаци, али то није усвојено.

Елена Пустоваја/ФСК.РУ