Усташки поклич ‘За дом спремни’ поново одјекнуо на концерту Томпсона

Иако се Хрватска у својим уставним актима и званичном политичком корпусу формално ослања на антифашистичке темеље, пракса на терену све чешће показује да део друштва — охрабрен неодлучношћу институција и селективним тумачењем „традиције“ — наставља да нормализује усташке симболе и покличе. Последњих недеља видели смо три различита, али суштински повезана догађаја који показују да „За дом спремни“ није маргинална појава, већ симптом дубљег и упорног идеолошког наслеђа.

Прво, концерти Марка Перковића Томпсона поново су послужили као јавна сцена за ритуално оживљавање поздрава тоталитарне творевине НДХ. Иако су хрватски медији навикли да тај феномен представљају као „део репертоара“, суштински је ријеч о свесном одржавању континуитета са идеологијом која је у 20. веку оставила дубок, крвав траг у региону. Када хиљаде људи у хали у хору одговарају на позив „за дом“, они не певају песму — они афирмишу политички мит који одавно није само музички фолклор, већ порука. Јасна, провокативна и намерна.

Да је тај набој далеко опаснији од пуке носталгије видело се у Подгорици. Тамо су хрватски навијачи, под заштитом масе и еуфорије, отворено скандирали „Убиј Србина“ и „За дом спремни“. То није више концертни ексцес, нити хулигански испад – то је политички обојена порука упућена ван Хрватске, регионална демонстрација силе и идентитета који је искључив по дефиницији. Када се такви поклици чују на територији друге државе, они престају да буду „унутрашњи хрватски проблем“ и постају безбедносно питање.

Парадоксално, баш у тренутку када се на улицама и стадионима оре усташки слогани, Градска скупштина Загреба усваја званичну забрану употребе „За дом спремни“. Хрватска институционално поручује да је тај поздрав неуставан, антидемократски и супротан вредностима модерне хрватске државе – али у пракси, казне су ретке, реакције касне, а у јавном дискурсу и даље постоји огроман простор за релативизацију. Као да се већ деценијама води двострука политика: једна за Брисел, друга за бине и трибине.

Суштина је да Хрватска више не може да игнорише да се нормализација усташког поздрава не дешава сама од себе. Она производи тензије, изазива регионалну нестабилност, подстиче насиље и подрива све оно што Хрватска званично тврди да јесте: демократска држава утемељена на антифашизму. Докле год „За дом спремни“ одјекује са концерата и стадиона, не може се говорити о случајним инцидентима — то је дубоко укорењена идеолошка инфраструктура коју је потребно јасно и доследно демонтирати.

Хрватска политичка елита, ако заиста жели европске стандарде, мораће да покаже да је у стању да исту одлучност коју демонстрира у саопштењима покаже и тамо где заиста боли — у сали пуној обожавалаца, на трибини пуној навијача, на концертима где се усташтво више не прикрива, већ слави.

ИН4С