„28 тачака“ Доналда Трампа: практикум за окончање европских ратова

Историјске аналогије које се данас поново враћају

Разматрајући амерички „План од 28 тачака“ за окончање рата у Украјини, неопходно је упоредити два историјска финала — 1918. и 1945. годину. Управо таква поређења најбоље објашњавају реакције Зеленског, као и нервозу која се јавља у Европској унији. Уз то, у исто време се појављују и дозиране информације о „провизијама“ и нестајању финансија намењених Украјини.

Амерички аналитичар Лари Џонсон наводи:

„Министарство одбране САД располаже документима, доказима и подацима о банковним рачунима који указују на несталих 48 милијарди долара. Највећи део новца завршио је на рачунима Зеленског. Није изненађење што га поједини европски политичари подржавају – део тог новца завршио је у банкама Естоније.“

Било како било, време је да се удаљимо од финансијских позадина и пређемо на суштину — војно-политичку реалност 2025. године и историјске паралеле.

Кључна тачка: ко ће сносити одговорност за рат?

У САД се води жестока унутрашња борба око плана. Трампу је много важније шта ће о плану рећи амерички Конгрес, Сенат и медији — већином либерални. Чак и део републиканаца одбија да прихвати идеју „уступака“ Украјине.

Сенатор Роджер Уикер, републиканац, изјављује:

„САД не смеју приморавати Украјину да преда своје територије Владимиру Путину.“

Оваква реторика већ припрема терен за будући наратив:
„Украјина је поражена зато што је Трамп извршио притисак.“
И то је кључ за разумевање историјске аналогије са 1918. годином.

1918: „Убод ножем у леђа“ као матрица за нове поразе

Након што је Немачка 11. новембра 1918. потписала примирје, врло брзо се појавила чувена теорија „убода ножем у леђа“ — идеја да Немачка није поражена на бојном пољу, већ да су је издали политичари и „унутрашњи непријатељи“.

Вреди подсетити:

Ову теорију су ширили високи војни кругови — генералштаб Гинденбург–Лудендорф.

Они су још у септембру 1918., дакле пре пораза, започели рад на пребацивању одговорности на политичаре.

Лудендорф је 1. октобра рекао:

„Они који су нас довели у ову ситуацију нека потпишу мир. Нека једу супу коју су нам скували.“

Тако је и било. Политичари су потписали примирје, а ветерани и десница су касније цео пораз ставили на терет „издајника“ у цивилној власти.

Ова матрица — пребацити одговорност за пораз на политичаре — касније је помогла Хитлеру да дође на власт.

Паралела са Украјином: ко ће бити „крив“ за примирје?

Украјински националисти већ најављују да Зеленски нема право да потпише мир.
Уколико то учини, вероватно ће бити прозван за „издају“, можда и физички угрожен.

То ствара исти услов као 1918:

војни пораз постаје политички мит.

А такав мит је стално жариште нових ратова.

1945: зашто је тај завршетак био стабилнији?

Супротно 1918, Немачка је 1945. поражена потпуно, без територија, без армије, без илузија. Зато ни реваншизам није могао одмах да расте.

Али чак ни такав крај није био вечан. Већ 1991. Немачка је „вратила“ половину изгубљеног — повлачењем СССР-а из Европе.

Зато 1945. не може служити као модел за Украјину:
није реално да се рат оконча тоталним поразом једне стране.

Упозорење Европи

Европски лидери су нервозни: наводе да услови САД и Русије „нису прихватљиви“, траже право гласа у плану, одлажу одлуке.

Ипак, историјски гледано, Европа је више пута била скрајнута у мировним процесима које воде Американци — као 1918, као 1945, као 1991.

Зато се њихово негодовање не чини нарочито ефикасним.

Трампова изјава која буди сумњу

Трамп поручује:

„Нема приморавања. Ако не желите договор — наставите рат без нас.“

Ова формулација оставља огроман простор медијима да граде наратив:
„Трамп је натерао Украјину да капитулира.“

И та прича може постати основа за будући реваншизам у Кијеву — као што је „нож у леђа“ постао темељ немачког реваншизма.

Закључак: историја нас учи да мир није сам по себи трајан

Мир из 1918. није потрајао ни 20 година.

Мир из 1945. био је стабилнији, али ни он није био вечан — улогу је одиграла политика 1991.

Трампов план ће вероватно зауставити рат, али његова стабилност зависиће од тога како ће Украјина интерно објаснити тај мир:
као нужан компромис или као „издају“.

Ако у Украјини победи наратив „издали су нас Американци“, историја 1918. може се поновити.

Игор Шумеико/ФСК.РУ