Од свих начина извршења смртне казне овај сматрају НАЈПРАВЕДНИЈИМ, а ПРИМЕЊИВАН ЈЕ У СРБИЈИ све до 19. века

Смртна казна у Србији је званично укинута 2002. године иако већ тада пуну деценију нико заправо није погубљен. У прошлости је овај начин кажњавања био далеко распрострањенији, а једна метода у Србији је сматрана нарочито ефикасном и “праведном”.

Смртна казна је у прошлости Србије примењивана прилично често и то за велики број злочина почев од убиства, па преко крађа и хајдуковања, чак и прељубе. Најчешћи начин погубљења било је стрељање, али су се у појединим периодима практиковали и разни други методи – стрељање, вешање, ломљење точком, декапитација, а у почетку је било и набијања на колац, традиције која је на овим просторима остала из турских времена.

Око за око, зуб за зуб

Што се казни за убиство тиче, све до 1842. у Србији је важио метод еквивалентне казне. То значи да су убице погубљиване на исти начин на који су убиле своју жртву!

Реч је заправо о древном закону талиона – око за око, зуб за зуб, који је записан још у Хамурабијевом законику из 18. века пре нове ере.

Што се Србије тиче, метор еквивалентне казне је прописан једном уредбом из 1825. године и у пракси је значио да се убица могао погубити на било који замислив начин – дављењем, стрељањем, вешањем, пробадањем… све у зависности од начина на који је он убио жртву. Ишло се дотле да је у неким случајевима чак употребљивано и исто оружје.

Са становишта да је модерна српска држава била тек у настанку и да је власт у појединим крајевима била заправо прилично лабава, овакав начин погубљења се у пракси често претварао у народни линч, са мањим или већим благословом власти које некада не би заправо ни стигле да затворе, испитају и право осуде починиоца.

Са овом праксом у Србији се престало након 1842. године иако је смртна казна потрајала још читав век и по.

Историјски забавник