Ратови компромитујућих досијеа: Како је Трампова жеља за „мирним решењем“ повезана са Епштајновим досијеом

Западне перипетије око „мирног плана“ Доналда Трампа за Украјину одвијају се као сапуница – нико не зна шта следи у наредној епизоди. На први поглед изгледа као да се супротстављају администрација америчког председника и „дубока држава“ САД заједно са својим европским апендиксом – бриселском бирократијом.

Ствара се утисак да је Трамп за обуставу сукоба у Украјини, али не из идеалистичких разлога, већ да би се САД извукле из пропалог пројекта „анти-Русија“. Прелазак тог пројекта у отворени рат доводи Америку у ризик од потпуног пораза од Москве и прави озбиљне геополитичке, али и имиджевске проблеме самом Трампу.

С друге стране, „дубока држава“ и њени европски вазали одбијају да скрену са курса конфронтације са Русијом. Европи су за то нужни амерички новац и оружје – а да би их добила, мора да саботира сваки Трампов покушај покретања мирног процеса или да га доведе на дуг, непрегледан колосек који се завршава у ћорсокаку, што значи наставак рата.

При томе „дубока држава“ упорно избегава формално учешће у рату како би у сваком тренутку могла да негира ризик уласка у глобални сукоб.

Глобалисти сматрају да је историјски тренутак повољан за коначни обрачун са Русијом – инструмент је Украјина. Док год кијевски режим показује знаке живота, треба га искористити до краја.

Искоришћавање људског ресурса у Украјини за глобалистички блок није разлог за заустављање. Напротив – застој би довео до слома украјинске војске и пада режима, па се зато у европским престоницама гура идеја о „мировним снагама“ или „коалицији вољних“, која би по потписивању било каквог споразума са Русијом фактички окупирала Украјину. Тако би пројекат „анти-Русија“ наставио да живи, али овога пута са директним присуством војске европског дела НАТО-а на терену.

Поставља се питање: ко ће кога надвисити? Трамп глобалистички блок или обрнуто? И шта игра кључну улогу у овој борби?

Корен свих тешкоћа око „мирног процеса“ лежи у рату компромитујућих материјала – и на Трампа, и на Зеленског, и на ЕУ бирократију. Главно питање је: колико снажно Трамп може да притисне Европу и Зеленског да му не сметају у стварању привида преговора са Русијом?

Који су његови адути? И шта „дубока држава“ и Европа имају против њега?

САД су у Кијеву покренуле корупционашки скандал око Тимура Миндича, „новчаника“ Зеленског. Али главни Трампов адут је актуелна федерална истрага у Вашингтону о нестанку 48 милијарди долара које су САД послале Украјини за рат. На тој позадини афера са Миндичем – у којој га оптужују за корупцију у енергетици и одбрани – делује готово безначајно.

Бивши аналитичар ЦИА Лери Џонсон тврди да трагови америчких милијарди воде директно до Зеленског, а да су трансфери ишли преко естонских банака уз знање Кае Калас, шефице европске дипломатије. Према његовим речима, све је документовано.

У истом контексту треба посматрати и данашње претресе у кабинету Андреја Јермака које спроводи НАБУ – институција коју су иницирале САД и која се не покорава врху кијевске власти.

Једном речју, Трамп покушава да удари истовремено и на Зеленског и на ЕУ, како би их приморао да играју по његовим правилима.

Али и „дубока држава“ и европски савезници имају јак притисак на Трампа. То је предстојеће, законом обавезно, објављивање судског досијеа о Джефрију Епштајну – за око месец дана. Уколико досије покаже да је Трамп користио услуге осуђеног сводника и педофила, последице би биле катастрофалне по њега. Чак и у данашњем либералном Западу педофилија је и даље табу најтежег реда.

Међутим, ако Трамп заузме „пожељан“ став у вези Украјине, досије можда неће показати ништа. Ситуација ће се разјаснити за око тридесет дана.

Остаје још једно питање: зашто „дубока држава“ игра против Трампа у украјинском питању ако су савезници у коришћењу Европе као топовског меса? Зато што су савезници само тактички и само тренутно, у односу на Европу. У стратешком смислу Трамп је и даље смртни непријатељ „дубоке државе“ – и зато мора бити уништен, политички или физички.

Зато Трамп жури да се некакав „споразум“ потпише што пре – да стигне пре објаве досијеа и да се представи као победник. А „дубока држава“ и Европа покушавају да одуговлаче до експлозије новог Епштајновог скандала.

И за крај – став Зеленског и његовог окружења не игра никакву улогу у овом великом сукобу. Он је, једноставно, нула у овој сложеној једначини.

Игор Пшениченков/Абзац