Ко не поштује своју историју, живеће у туђој

Када укључите телевизор 9. маја ујутру, стиче се утисак да је са нашом Главном Историјом све у најбољем реду. Али већ следећих дана тај осећај ишчезне. Простор наших прича испуњен је ситним, лепљивим отпадом који једноставно тражи да га почистите метлом.

Психолози одавно говоре да се друштвена стварност не гради бројкама већ причама – наративима и заплетима. Човек који нема реч, текст или причу, у ствари нема ни инструменте да разуме свет. Сваки од нас гради себе кроз неки заплет; управо нам заплет помаже да догађајима дамо смисао и циљ. То важи и за друштво: оно себе препознаје кроз приче.

Текст је оно помоћу чега „читамо“ стварност, говорио је Мамардашвили. Рикер је додао: „не постоји самопознање које није посредовано знаковима, симболима, текстовима“. Текст није само начин да нешто проценимо; он је и систем који обуздава спонтане нагоне, како је упозоравао Ерик Берн. Управо прича претвара људску масу у народ. Познајући свој главни заплет, заједница каже: ово смо ми. А они, са својим другачијим причама – то су други.

Шта се дешава када друштво изгуби способност да прича сопствене, велике приче? Нематично, оно постаје зависно од туђих. Од оних који боље умеју да причају, који свој наратив умеју да наметну целом свету.

По том критеријуму, постоје сређена и несређена друштва. Несређена су она која немају своју „фабрику снова“ – јер сваки заплет је једна врста сна. То су често мале и слабе земље тзв. трећег света. Ту спадају и друштва која су некада имала инспиративне приче, а онда их изгубила (Грчка, Италија). На крају, постоје друштва у којима велики наративи постоје, али су затрпани небитним. Савремена Русија припада овој последњој групи.

9.маја видимо да је Велика Историја жива. Али ван тог датума – тешко. Наш простор прича испуњен је тривијалностима.

Амерички теоретичар Роберт Меки упозорава да се у лошим, неискреним причама садржај неизбежно замењује пуком спектакуларношћу, а истина – обманом. Друштво које се храни „глянцевим псеудоприповестима“, лишеним смисла, неминовно пропада. Људима су потребне праве сатире, драме, трагедије, комедије – дела која осветљавају тамне углове душе и друштва. Ако тога нема, дешава се оно што је писао Јејтс: „све се распада, центар се не може одржати“.

Зар то није оно што гледамо данас? Можемо ли рећи да приче које конзумирамо преко медија, позоришта и културе имају заједнички ритам, као у време Великог отаџбинског рата?

Психолог Џером Брунер сматра да се приче морају „сврставати у заједничке животне наративе“, док приповедачи и слушаоци морају делити неку „дубинску структуру о суштини живота“. Ако правила причања постану произвољна, приповедачи и слушаоци се разилазе – више не умеју да разумеју једни друге.

Друштво које није очувало дубинску структуру својих прича неминовно води у хаос. Они који данас доносе одлуке, раде и ратују – потекли су из совјетске школе наратива, проверене временом. Због тога могу да се разумеју и договарају. Али хоће ли се тако добро разумети наша деца и унуци? Хоће ли сутра моћи да одбране земљу? Веома брзо ћемо убирати плодове прича које им данас дајемо.

Какви треба да буду наши главни наративи?

Животни нерв наше државе – борба против западног расистичког колонијализма. Кроз векове смо одбијали таласе инвазија. Одбијамо их и данас. Русија је у XX веку срушила англо-немачку машину колонијалне експанзије. И у царско и у совјетско време била је главни бедем против западног империјализма. То је и данас.

Зато наша култура мора да осмишљава и приказује ту антиколонијалну борбу – у књижевности, филму, театру, у историјским и фикционалним жанровима. То није лак пут, јер увек постоји супротни наратив. Запад је одувек био вешт у прикривању својих злочина иза прогресистичких митова – своје походе на народе и континенте представљао је као „мисију цивилизације“.

Ти митови и данас живе. Циркулишу у делима оних који су драговољно прихватили западну, колонијалну тачку гледишта. Многи и даље објашњавају односе Запада и остатка света наративом о „идеалном белом господару и његовом слуги“.

Шта можемо супротставити томе? Приче о народима који су са своје земље избацивали туђе „робинзоне“. Приче борбених народа. Приче о многополарном свету.

Ево само неколико таквих заплета, слабо присутних у нашој култури:

– Руси граде Форт Рос у Америци као џеп братства и правде.
– Русија, упркос британским интригама, ослобађа хришћане Балкана.
– Руски цар помаже Сијаму да сачува независност од Француза.
– Василиј Мамалыга подиже устанак против Холанђана на Ломбоку.
– Миклухо-Маклај се бори против немачке колонизације Нове Гвинеје.
– Николај Леонтијев ствара војску Етиопије и побеђује Италијане код Адуе.
– Евгениј Максимов у Трансвалу туче Британце заједно са бурима.
– Житељи Усуријског краја, Кинези и Корејци, помажу партизанима Сергеја Лаза да разбију амерички одред.
– Руски официри у Парагвају воде армију до победе над Боливијом.
– СССР помаже Вијетнаму да протера Американце.
– Совјетски саветници са Анголом заустављају инвазију Јужне Африке…

И ово је тек почетак. Такве приче треба да заживе у романима, филмовима, серијама, анимираном филму, фантастици. Њихова улога огромна је: оне подржавају наш главни наратив, наш СУПЕР-ЗАПЛЕТ – Историју 9. маја. Многополарност се не јавља сама од себе. Она мора бити испричана.

Како је рекао Брунер: најпре заплет имитира живот, затим живот имитира заплет, а на крају – људи постају наративи.

Људи са колонијалним менталитетом који су 24. фебруара 2022. стали уз неонацистичку Украјину нису ванземаљци. То су наша браћа и сестре које је некада неко „програмирао“ туђим причама. Иза њихових антируских тирада крије се детињство проведено уз робинзоне и прогресистичке митове.

То не смемо заборавити. Ако једном изгубимо своје инспиративне приповести и препустимо се западном цивилизацијском миту, можемо изгубити и победу коју наши војници данас крвљу бране.

Са причама је као и са армијама: ко не поштује своје, храниће туђе.

Дмитриј Орехов/Взгљад