Тадић, Париводић и Илић у жестоком раскораку: три верзије исте продаје НИС-а

После 17 година клупко око продаје Нафтне индустрије Србије (НИС) почиње да се одмотава, али су се, како се оцјењује, учесници те „срамне одлуке“ упетљали у сопствене изјаве и међусобне оптужбе за неистину, па се, сликовито речено, више не зна ни ко пије ни ко плаћа.

Суштина спора врти се око кључног питања да ли је било тендера и заинтересованих купаца осим руске стране, или су, како поједини данас тврде, „само Руси хтели да купе НИС“. Док једни категорички негирају да је било других понуда, други говоре супротно и помињу више компанија, укључујући ОМВ, Гаспром и МОЛ.

Бивши председник Србије Борис Тадић изјавио је да су „само Руси хтели да купе НИС и да није хтела да га купи ниједна западна компанија“, уз тврдњу да „сви који говоре другачије лажу“. Тиме је, практично, негирао било какву реалну конкуренцију руској понуди и означио супротна тврђења као отворену неистину.

Сасвим другачију верзију догађаја износи бивши министар економских односа са иностранством Милан Париводић. Он је описао како је, по сопственом сведочењу, Русима још раније поручио да треба да учествују на тендеру, али су, према његовим речима, они одговорили да „неће тендер“ и да ће НИС „добити без тога“.

– И то је све што ја знам о томе. И те 2008. ја нисам уопште тада био у Влади, искрено ја сам знао да је то грешка зато што продајеш некоме ко те уцењује, зато што тај неће да иде на тендер, него ти руку заврће да би ти нешто узео, рекао је Париводић, указујући да је, како тврди, још тада сматрао да је реч о погрешном потезу.

Да је тендер за приватизацију НИС-а ипак био расписан, тврди лидер „Нове Србије“ и опозициони политичар Велимир Илић. Он наводи да је тадашња влада покренула формални поступак продаје.

– Ми расписујемо тендер о продаји НИС-а и на тендер се јављају само две фирме, ОМВ Пацоли и Гаспром. Они су навијали за МОЛ, Мађари… сви други су били за продају Русима – рекао је Илић, додајући да су у том процесу, како описује, постојале различите лобијске оријентације: једни „навијали за МОЛ“, док су „сви други били за продају Русима“.

Тако се данас, са временске дистанце од скоро две деценије, пред јавношћу налазе међусобно супротстављене верзије исте приче: према једној, „није било ниједне западне компаније“ која је хтела НИС; према другој, постојао је расписан тендер и јавиле су се најмање две фирме – ОМВ Пацоли и Гаспром, уз помињање МОЛ-а и интересовања мађарске стране.

У атмосфери у којој један бивши председник тврди да „сви који говоре другачије лажу“, док други учесници тог периода говоре о притисцима, „уцењивању“ и договорима „без тендера“, у јавности све гласније одзвања питање о стварној позадини приватизације НИС-а.

Ко је био у праву, а ко, како се сумња, прикрива околности и мотиве око продаје националне нафтне компаније остаје да се расветли. За сада, после свих ових изјава и међусобно супротстављених тврдњи, намеће се само један јасан закључак: неко овде дебело лаже.

Политика