Ко напада Србе у Хрватској – и зашто нико не жели да види образац?

Напад који се догодио у сплитском кварту Равне њиве — гдје су двојица држављана Србије физички нападнута јер су говорила екавицом — није изолован инцидент, мада ће се у хрватској јавности и политичком врху поново покушати представити као такав. Полиција јесте брзо реаговала, ухапсила једног малољетника и једног пунолетног нападача, али то је само оперативни дио приче. Стратешки, суштински, проблем остаје исти: напади на Србе у Хрватској нису случајни, већ понављајући образац који већ годинама пролази кроз институције готово некажњено и неадекватно препознато.

Када се посматрају чињенице — напади на туристе, раднике, спортисте, младиће, старце; напади због језика, регистрација, обиљежја, чак и гробова — постаје очигледно да је ријеч о друштвеној клими која већ дуго постоји, а не о “инцидентима које треба осудити па заборавити”.

У овом случају, група младића покушала је да извуче двојицу Срба из комбија и при томе разбила стакло на возилу. То је билo понижавање и застрашивање, типично за нападе гдје циљ није само физичко насиље, већ и порука: „Овдје нисте добродошли.“ Тешко је повјеровати да 16-годишњак и 18-годишњак то чине у вакууму. Неко их је васпитао, неко им је поручио шта је „нормално“, неко им је објаснио шта сматрају „херојством“.

Хрватске институције ће, по устаљеној пракси, третирати случај као кривично дјело из мржње — што и јесте. Али, оно што недостаје јесте јавна, државна свијест да ово више није статистика, него друштвени симптом. У земљи која је формално у Европској унији, а реално оптерећена дубоким антисрпским рефлексима, овакви напади се дешавају пречесто да би и даље могли бити представљани као “инциденти младих” или “несмотреност”.

Да ли Хрватска треба да буде означена као небезбједна дестинација за Србе? То је питање које се до сада постављало стидљиво, више приватно него јавно. Али, када су напади постали очевидно учесталији, када радници, туристи и људи који живе у Хрватској годинама бивају изложени насиљу због нације, претпоставка о “сигурности” престаје да буде аутоматска. То више није политичко питање, већ питање елементарне заштите људи.

Ако Србија не реагује — гласно, дипломатски, институционално — ризикује да прихвати нормализацију насиља. А ако Хрватска настави да сваку критику одбацује као “политичко инструментализовање”, ризикује да занемари стварност која јој се понавља из године у годину.

Ово није питање односа двију држава, већ питање односа према људима.
Док год млади нападају Србе на улици јер “нису из Липе наше”, а институције се понашају као да је то случајност, проблем неће нестати — биће само дубљи.

ИН4С