Слобода која је сломила систем: да ли је 1905. године у Руској империји требало укинути цензуру?

Поводом 120 година од доношења „Привремених правила о штампи“, колумниста „Абзаца“ Владимир Тихомиров анализира један од најважнијих тренутака у руској историји медија.

За време вишегодишњих информационих ратова, сведочили смо свему и свачему: вештим фалсификатима, дезинформацијама, инфо-шејтанлуцима, као и намерним покушајима изазивања панике и међунационалне мржње у Русији.
У таквим околностима често се јавља жеља да се друштво заштити – па чак и да се врати неки облик цензуре, попут оне из Совјетског Савеза, када је у свакој редакцији постојао представник Главлита који је одређивао шта сме да се објави.

Међутим, ова идеја је крајње спорна. Јер ако цензуру посматрамо као лек, лако се може десити да „предозирање“ буде опасније од саме болести. А Русија већ има болно искуство једне такве „предозиране терапије“ од пре 120 година.

Како је све почело: пре 1905. године

До револуције 1905, у Русији су важили Закон о штампи из 1865. и Цензурни устав из 1890. године. По њима, сва штампана грађа морала је да прође претходну контролу цензора у Министарству унутрашњих послова.

Данас изгледа невероватно, али у то време ови закони су сматрани напредним и хуманим, јер су управо цензори – а не новинари – кривично одговарали ако се у штампи појаве текстови против „православља, самодржавља, морала или приватне својине“.

Проблем је био у томе што су се закони временом гушили у бескрајним службеним упутствима, циркуларима и допунама. Цензурни устав је нарастао на неколико стотина чланова, а пракса се претворила у бирократски хаос. На крају, комерцијална штампа практично је изашла из цензорске контроле.

Још лакше је било – штампати новине у Финској и без препрека их увозити у Русију. Како је записао јавни делатник Константин Арсениев, настала је „аномалија: подцензорна издања постојала су раме уз раме са потпуно бесцензорним“.

1905: цензура затвара уста, а револуционари говоре

После крвавих догађаја 9. јануара 1905. („Крвава недеља“), слободна комерцијална штампа жестоко извештава и обара тираже, док су провладине редакције потпуно неме – јер се цензори позивају на члан 140 Цензурног устава који забрањује чак и расправу о побунама.

Тако је цела јавна дискусија о почетку револуције остала у рукама самих револуционара.
Глас државника, монархиста и „охранитеља“ – није се чуо уопште.

Замагљивање истине није помогло. Под претњом генералног штрајка и економског слома, цар је био приморан да попусти. Манифест од 17. октобра 1905. гарантовао је грађанска права, слободу збора, савести и – наравно – слободу штампе.

Укидање цензуре – и њено брзо оживљавање

5.децембра 1905. усвојена су „Привремена правила о штампи“ која су укинула све облике цензуре.

Али није дуго трајало.
Већ у марту 1906. појављује се нови указ који уводи строге мере:
– заплену појединих бројева,
– затварање редакција,
– а на крају и хапшење новинара.

Цензори, привремено „осуђени на беспослицу“, вратили су се у акцију са удвострученом ревношћу. Само у 1906. години:

затворено је 370 новина и часописа,

више од 100 штампарија,

670 уредника и издавача је ухапшено или новчано кажњено,

44 броја новина конфискована.

У губернијама под војном управом ситуација је била још радикалнија. У Пермској губернији, на пример, власти су – „за сваки случај“ – затвориле све новине, чак и пропровладине.

Да ли је све то уопште имало ефекта?

Испоставило се да је такав приступ штетио пре свега самој држави. Штампа је и иначе допирала само до уског круга образованих и политички активних људи. Обичан народ се ионако ослањао на сопствене, неформалне канале информација, где се свако ћутање власти тумачило као признање кривице.

На крају, историја је показала једноставну истину:
информациони ратови се добијају чињеницама и транспарентношћу, а не тишином.

Ипак, почетком Првог светског рата, у целој земљи је уведено ратно стање и цензура је враћена у свом старом облику.

Резултат? Веома познат.

За три године у Русији није остао ниједан лист који би бар поставио питање легитимности Фебруарске револуције 1917. или подржао монархију.

А можда су и постојали – али нису могли да прођу кроз цензуру.

В.Т./Васељенска