Не магија, већ вера: хришћански код „Господара прстенова“

Борба светлости и таме – филозофија Толкина.

Често нам се чини да је фентези само лепа бајка у коју можемо побећи од страховите стварности. Да су приче о елфовима и змајевима дело сањара који се крију од живота. Али код Џона Роналда Руела Толкина било је сасвим супротно.

Његова књига је настала у аду. У новембру 1916. године млади потпоручник Толкин завршава у војној болници. Боловао је од „окопске грознице“ – тифуса који преносе уши у прљавим рововима Првог светског рата. Лежао је у халуцинацијама, дрхтав и окружен смрћу. Тек је у бици на Соми изгубио двоје најбољих пријатеља.

На исцепаним листовима војне папирологије, дрхтавом руком, започео је прве нацрте своје митологије.

Мртве мочваре кроз које јунаци пролазе ка непријатељу – нису фантазија. То су предели које је Толкин видео својим очима после артиљеријског гранатирања. Зато „Господар прстенова“ и данас толико дубоко одјекује у нама. Ово није бајка. Ово је хроника преживљавања људске душе усред катастрофе. У јунацима препознајемо себе – обичне људе који су само желели чај у топлом дому, а нашли се усред светског зла.

О чему је прича

Ако уклонимо мачеве и магију, радња је изненађујуће једноставна. Пробудило се апсолутно зло – Саурон. Жели да цветну земљу претвори у концентрациони логор. Једна ствар му недостаје за потпуну победу – Прстен моћи. То није украшен накит, већ концентрат његове воље и снаге.

И страшно оружје завршава у рукама најнеопаснијег бића на свету – хобита Фродa. Хобити су „мали народићи“, ниског раста, који воле земљу, храну и мир. Они нису ратници.

Трагедија је у томе што Прстен не може бити употребљен против непријатеља – он је сам по себи зло и поробљава свакога ко га носи. Не може се сакрити. Може се само уништити у ватри планине у којој је изкован – у самом срцу земље непријатеља, у Мордорy.

Мали Фродо преузима терет. Заједно са верним Семом пешачи кроз цео свет, право у чељусти чудовишта, да спали Прстен. Мисија смртника. Немaju шансу. Али ипак иду.

Зашто зло не уме да ствара

Када гледамо вести, рушевине кућа, осећамо хладноћу. Зло делује огромно, стваралачки, изузетно изумитељско. У Толкиновој књизи војске таме делују бесконачно.

Али ако пажљиво погледамо, откривамо утешну ствар.

У свету Толкина зло је стерилно. Нема стваралачку снагу. Орци – страшни војници – нису нова раса, већ искварени елфи. Тролови су зла пародија ента (великих добрих стабала).

Толкин, као дубоко верујући човек, овде ушије хришћанску истину: зло нема извор живота. Оно је паразит. Сатана је „Божја мајмуна“. Не може створити ништа ново, само покварити, поцепати, запрљати оно што је Бог створио.

То значи: тама је секундарна. Постоји само на рачун украденог света. Громогласно је, страшно, али без корена у вечности – Колос на глиненим ногама.

Снага у слабости

Други лекција између редова – химна „малом човеку“. Зашто спашавање света није поверено јаким? Зашто Прстен не носи мудри маг Гендалф или моћни краљ Арагорн?

Снага је највећа замка. Велики јунак, добивши такву моћ, непременно би пожелео „ред и дисциплину“. И не би ни приметио да је постао нови тиранин. Гордиост – отворена врата за зло.

Терет је поверен Фродоу – слабом, полугладном хобиту који плаче од страха и крвари ноге.

Толкин овде открива библијску истину: „Моја се снага показује у немоћи“ (2. Кор. 12:9).

Сила Фродове слабости и Сэмове верности постаје њихова најбоља заштита. Саурон види само језик силе и доминације, не може да верује да неко носи Прстен да би га уништио. За њега смирење је глупост. Очекује војску, а против њега иде двоје измучених лутака.

Оружје Фродa – саосећање

Фродово оружје није мач, већ милост. Жали Голлума, који их прогања. И управо та милост на крају спасава свет.

Хлеб који јача вољу

Детаљ који стисне срце – Лембас, елфски путнички хлеб. Када јунаци стигну до самог пакла, обична храна нестaje. Вода је отровна, ваздух смртоносан. Живе само захваљујући овом хлебу. Толкин описује његову моћ: није укусан, али „јача вољу“. Што си слабији, више снаге добијаш.

За хришћане је ова слика јасна – Лембас је Причешће. Дава снагу када све људске резерве изгарају.

Звезда над пепелиштем

Сем и Фродо су у срцу Мордоpa. Око њих – изгребана земља, пепео, апсолутна тама. Нема наде. Фродо спава без снаге. Сем, обичан баштован, гледа у црно небо.

И одједном, између свинцових облака, бела звезда се на тренутак појављује високо изнад планина.

„Сви његови страхови су нестали – тама је само пролазна, горе је светлост и лепота којој тама никада не може да приђе.“

У том тренутку Семово очајање умире. Зло делује велико, али је само облак који заклања небо. Истина и лепота постоје, чак и ако их тренутно не видимо.

Ми смо данас као Сем Гемџи. Седићемо у тами, али потребно је да подигнемо главу. Вера нам не гарантује да неће бити бола. Вера нам говори да изнад сваке таме увек сја светлост – и да „тама ће проћи, светлост је вечна“.

Спж