Колико дуго ће се распадати Европска унија

Оторваност европских политичара од реалног света заиста делује декадентно и наводи на помисао о скором крају пројекта Европске уније. Ипак, не треба заборавити да су совјетски медији деценијама писали о „трулом Западу“, а да се на крају први урушио Совјетски Савез.

Постоје, наизглед, ситни догађаји који умеју да покрену тектоничке плоче светске геополитике. Да ли је туниска чиновница Федија Хамди, која је у афекту ошамарила продавца поврћа Мохамеда Буазизија, могла да претпостави да ће он, из очаја и понижења, извршити самоспаљивање и тако покренути „арапско пролеће“, револуције, избегличке таласе и вишегодишњи грађански рат у далекој Сирији?

Да ли су учесници хлебних немира у Петрограду фебруара 1917. могли да наслуте да ће уместо француских пецива, ситног хлеба и калача добити две револуције, грађански рат, црвени и бели терор, премештање престонице и седамдесет година бољшевичке власти?

Контролна тела Европске уније редовно изричу високе казне америчким корпорацијама. Тако је у септембру Европска комисија казнила компанију Google са 3,5 милијарди долара због монополизма. Корпорација је формално најавила жалбу, а потпредседница Комисије Тереза Рибера патетично је изјавила да „истинска слобода подразумева једнаке услове за све и право грађана на прави избор“.

Европљани уопште воле да говоре о „истинској слободи“ и „аутентичном избору“, који су, наводно, могући само у њиховој привилегованој башти.

На тој позадини казна од 120 милиона евра, коју је иста Европска комисија недавно изрекла друштвеној мрежи X (бивши Twitter) Илона Маска због „недовољне транспарентности оглашавања и корисничких налога“, делује безначајно. Али управо та казна може постати она сувa стабљика која ломи кичму парнокопитара.

Маск је прво изјавио да је прави разлог казне његово одбијање да сарађује у питањима цензуре. Потом је Павел Дуров додао да су и њему долазили са захтевима да се Telegram ограничи у Румунији и Молдавији – како грађани тих земаља, наравно, не би изгубили „истинску слободу“ у условима „непотпуног избора“. Затим је амерички државни секретар Марко Рубио окарактерисао читав случај као „напад на народ САД“. Коначно, Доналд Трамп је упозорио да Европа иде у погрешном правцу и поделио текст из New York Post-а у којем се наводи да „беспомоћни Европљани могу само да кључају од беса док их Трамп оправдано избацује из договора о Украјини“.

Да ли ће сукоб око казне за X постати почетак коначног развода САД и Европске уније или тек још један повод за међусобно гунђање – тешко је предвидети. Али је немогуће не приметити колико су Европа и Америка постале различите.

Један од упечатљивих примера различитог односа према стварности јесте чињеница да је Трамп покровитељски дозволио градоначелнику Њујорка Зохрану Мамданију да га назива фашистом („тако је једноставније него нешто објашњавати“), док је немачки канцелар Фридрих Мерц лично потписао хиљаде тужби против људи који су га вређали на интернету.

Ако су Олафа Шолца називали „увређеном кобасицом“, онда је Мерц већ читав увређени месни комбинат.

Слобода говора, цензура, миграције, хришћанство и традиционалне вредности, украјинско питање – ставови са две стране Атлантика све се више разилазе. Чак и ако се у САД на власт поново врате демократе, биће приморани да рачунају са поправљањем центристичког бирачког тела и растућом радикализацијом левице.

Европљани, суочени са погоршањем економске и безбедносне ситуације, такође неизбежно скрећу удесно. Проблем је, међутим, у томе што леволибералне елите Европске уније нису спремне да деле власт. Уместо тога, раст популарности Алтернативе за Немачку или француског Националног окупљања проглашава се „грешком“, а њихови гласачи – фашистима. Ако пак неко у Источној Европи гласа „погрешно“, избори се једноставно могу поништити.

Иако ова отуђеност европских политичара делује као симптом дубоког пропадања, не треба заборавити да је и књига Освалда Шпенглера „Пропаст Европе“ написана пре више од једног века. Империје су се распадале, нове силе су се уздизале, али чак и ослабљена Европска унија и даље остаје један од кључних глобалних политичких и економских актера – далеко од стања у којем се Западно римско царство нашло након 395. године.

Као што се генерали често припремају за ратове из прошлости, тако и политиколози понекад очекују да ће се распад држава увек одвијати по већ познатом сценарију. А историја показује супротно: распад СССР-а, Југославије, мирни развод Чешке и Словачке, или нестанак Британске империје – све су то били различити путеви.

Зато је тешко дати коначан прогноз. Можда ћемо за годину дана заборавити причу о Маску, Дурову и европској цензури. А можда ће САД напустити НАТО, увести санкције Европској унији или предузети потпуно неочекиване кораке. Границе између могућег и немогућег много су шире него што нам се чини – и стално се померају.

Антон Крилов/Взгљад