„Ви идите, ја не дам своју кућу и своју земљу!“ Он је био последњи бранитељ Српске Крајине: Живко био страх и трепет за хрватске војнике

Он је својој заклетви да ће да брани Крајину остао веран до краја.

Током злочиначке акције “Олуја” из Републике Српске Крајине протерано је 250.000 Срба, а око 2.500 њих, углавном цивила, је убијено. Ипак, нису сви отишли. Остали су углавном старији, који нису били у могућности да напусте своје домове.

Међу њима, остао је и Живко Кораћ, војник Српске војске Крајине, који се одметнуо у шуме где је био страх и трепет за хрватске бојовнике пуних пет година.

Инстаграм страница „Завет предака“, подсећа да је Никола Пејаковић бриљирао у серији “Тврђава”, дајући живот ликовима који показују храброст, непоколебљивост и људску достојанственост у најтежим временима.

Иако његов лик није историјска личност, питање које се намеће је да ли је у стварности постојала људска величина која би одбила да напусти своју родну груду. Одговор носи име Живко Кораћ, човек чија сенка и данас чува Банију.

Када је рат бацио мрачне сенке на банијске долине, Живко није оклевао. Подигао је штит у одбрану свог народа, постајући стуб у најтежим данима.

Био уз свој народ кад је било најтеже

Живко Кораћ је рођен 29. октобра 1957. године где је провео цео свој живот. Почетком деведесетих у тадашњој Социјалистичкој Републици Хрватској долази до буђења идеологије за коју су Срби мислили да је побеђена 1945. године. Био је то јасан знак да наш народ на тим просторима мора да се организује како не би доживео исту судбину као њихови очеви и дедови. Тада се и Живко, одмах на почетку ратних сукоба, одазива позиву и ступа у одбрану српских села и градова на Банији.

Због своје благе нарави али и одличног сналажења и познавања терена на простору Баније, био је јако поштован међу својим саборцима. У борбама је исказивао велику храброст, па је током рата био и два пута рањаван: у борбама код Бенковца и у операцији ”Коридор”.

Није желео да остави родни крај

У августу 1995. године Хрватска, потпомогнута западним силама, покреће злочиначку операцију ”Олуја”. Око 150.000 хрватских војника и 25.000 припадника тзв. Армије БиХ, потпомогнути логистиком из САД, напало је на Републику Српску Крајину која је располагала са око 27.000 војника. Била је то неравноправна борба која је резултирала протеривањем 250.000 Срба са својих вековних огњишта.

Немајући други избор, стотине хиљада наших сународника упутило се, у непрегледним колонама, ка централној Србији. Ипак, нису отишли сви, а међу онима који су остали био је и Кораћ. Он није могао да остави свој родни крај. Испраћајући своју породицу, Живко им је поручио:

– Ви идите, а ја не дам своју кућу и своју земљу!

Пет година избегавао потере

Кораћ после тога одлази у кућу своје баке у Велики Шушњар где се скрива кратко време. Међутим, ту убрзо долази у сукоб са једним хрватским војником који је често долазио у то село како би купио ствари које су Срби оставили у својим кућама. У сукобу са Живком, тај војник је погинуо, а Кораћ тада облачи униформу Српске војске Крајине, узима наоружање и одлази у шуме.

Вест о погинулом војнику брзо се проширила, па хрватске власти организују потеру за, како су наводили, ”одбеглим четником”. У потери су учествовале полиција и војска Хрватске, а придружили су им се и ловци из ловачког друштва ”Фазан”, јер је за хватање или убијање Кораћа била расписана велика новчана награда. Поред великог броја наоружаних људи ту су још укључени пси трагачи и хеликоптери. Међутим, Живко је одлично познавао Банију, тако да је потеру успешно избегавао.

Током тог периода могао је у сваком тренутку да, преко реке Уне, пређе на територију Републике Српске али није то учинио. Он је својој заклетви да ће да брани Крајину остао веран до краја.

Кораћ је у шумама свог родног краја провео читавих пет година. Током тог периода неколико пута је дошао у сукоб са својим прогонитељима у којима је ликвидирао њих тројицу. Ипак, следећи српску витешку војну традицију, Живко никад није терорисао народ. Иако је често био гладан и жедан, никада му није пало на памет да нападне неког хрватског цивила како би дошао до хране. Тиме је Кораћ поред несумњивог јунаштва, показао и чојство које је Марко Миљанов дефинисао као “брањење других од себе”.

Предаја никад није била опција

Нажалост, на Српску нову годину, 14. јануара 2001. године, хрватске снаге коначно успевају да опколе Живка. Борба је трајала два сата. Кораћ је одбијао да се преда, пуцајући и бацајући бомбе на хрватске полицајце. Међутим, обруч се све више стезао око последњег војника Српске војске Крајине. Видевши да се нашао у безизлазној ситуацији и без помишљања на предају, Живко је активирао бомбу и ставио је себи на груди…

Видевши да више не пуца, после одређеног времена хрватски полицајци су се усудили да приђу мртвом телу Кораћа. На њему су видели униформу Српске војске Крајине која им је после пет година још једанпут запрскосила на Банији.

Живко Кораћ је иза себе оставио сина и ћерку.

Легенда наставља да живи

Хрватска страна је била свесна да ће Живко међу својим народом понети ореол мученика који је остао веран заклетви и пет година, сам, успевао да пркоси читавој хрватској држави. Како би то спречили хрватска телевизија је чак снимила и документарни филм у којем су покушали да представе Кораћа као злочинца са проблематичном предратном прошлошћу.

На њихову жалост, ти покушаји су остали безуспешни, јер његови сународници и некадашње комшије и пријатељи јако добро знају ко је био Живко Кораћ. Зато легенда о њему, последњем активном војнику Српске војске Крајине, наставља да живи.

Курир