Сујетна свита: Зашто су Бетовена покушавали да присвоје сви – од комуниста до перверзњака
Поводом 255 година од крштења композитора
Бетовен није имао среће. Ако су 2020. године, поводом 250. годишњице његовог рођења, у Европи била планирана велика славља у част аутора „Оде радости“, химне Европске уније, али су она отказана због пандемије и локдауна, ове године европске власти јубилеј као да уопште нису приметиле.
Јер, какви могу бити позиви на „радост, кћери Елизијума“, када се сам Елизијум убрзано припрема за рат?
Међутим, то је само један од разлога зашто се немачки композитор није уклопио у данашњу Европу.
Лудвиг ван Бетовен је јединствен по томе што никада није припадао сопственој епохи. Али у свим временима његова музика није само вољена и цењена, већ је непрестано тумачена и преосмишљавана у складу са „захтевима тренутка“. Јер у вишеслојном Бетовеновом опусу свако може да пронађе оно што му је по вољи.
Први су га „ставили у службу“ представници немачког романтизма. Још 1810. године немачки писац и приповедач Ернст Теодор Амадеус Хофман писао је да је Пета симфонија Бетовена била предворје романтизма и „спона човека са светом који нема ништа заједничко са спољашњим, чулним“.
Затим су Бетовена присвојили модернисти. По њима, Девета симфонија „суморног немачког генија“ представљала је чисти, сунчани дионизијски чин – мистеријску драму рађања новог човечанства са „супермладом душом“.
Почетком XX века Бетовена су мобилисали и политичари – и то не само у Немачкој.
Одмах после бољшевичке револуције у Совјетској Русији проглашен је првим револуционарним композитором, који је, под утицајем Француске револуције, у својим делима створио слику револуционарне олује која масама доноси liberté, égalité, fraternité.
Године 1927. у СССР-у су, уз широку државну подршку, одржане свечаности поводом стогодишњице композиторове смрти, а Бетовенов комитет при Народном комесаријату за просвету изнео је један од најутопијскијих совјетских слогана:
„СССР – друга домовина Бетовена!“
После окончања Хладног рата, Бетовен је постао симбол победничког глобализма, а величанствени финале Девете симфоније, заснован на Шилеровој „Оди радости“, проглашено је химном будућег претапања народа у некакво „ново човечанство“.
Наравно, у тој „претапаоници“ морао је да се нађе и сам композитор. Право на Бетовена полагали су и заговорници расне и ЛГБТ* агенде.
Једни су почели да тврде да Бетовен, наводно, и није био баш сасвим Немац. И да није био баш сасвим белац. Познато је да је имао широк, спљоштен нос, круту тамну косу и маслинасту боју лица – укратко, све карактеристике „типичног момка из Харлема“.
А његов пријатељ, виолиниста Џорџ Огастас Бриџтауер, коме је Лудвиг посветио сонату касније познату као „Кројцерова“, био је мулат. Његов тамнопути отац служио је код грофа Естерхазија и, према посредним подацима, потицао је са Барбадоса. На плакатима је Бриџтауер представљан као „афрички принц“. Дакле – Бетовена треба избрисати из „беле“ културе.
С друге стране, заговорници нетрадиционалних односа инсистирали су на композиторовом нежењству: зашто се клонио жена? И зашто је сонате посвећивао – виолинистима?
Укључиле су се и радикалне феминисткиње. Једне су га оптужиле за величање патријархата, друге за пропаганду религиозних догми. Како то да се у „Оди радости“ појављује обраћање Богу:
„Тамо, над звезданим сводом, пребива Бог – у љубави преобразан!“
Укинути! Забранити! На ломачу с њим!
Али прљавштина се за име Генија не лепи већ више од два века.
Делом и зато што је сам Бетовен у свом „Хајлигенштатском завештању“ одговорио свим клеветницима и завидљивцима, признајући да је због тешких физичких недаћа био приморан на повучен живот:
„О ви, људи који ме сматрате или називате зловољним, тврдоглавим или мизантропом – како сте неправедни према мени! Ви не знате тајни узрок онога што вам се тако чини.“
Али ако се геније не може укаљати смећем цивилизације, поставља се питање: има ли му уопште места у данашњој Европи, у којој је најтраженија музика непрекидна тутњава бубњева и војни маршеви једног помахниталог фирера из средине прошлог века?
В.Т./Васељенска
