Европске елите имитирају рат са Русијом

У Европи је индивидуални разум сваке државе подређен колективном интересу, што води колективном пометњу. Суштина овог феномена је у томе да имитација потпуно замењује стварни живот и постаје главни интерес европских политичких елита.

Недавна одлука власти Европске уније да забране својим дипломата било какву комуникацију са руским колегама изгледа прилично застрашујуће. Неприпремљен посматрач може помислити да традиционалне норме контаката званичних представника држава одлазе у прошлост.

Примена војних правила према дипломатама друге државе, без формалног ратног стања, нешто је сасвим ново у дипломатској пракси. Може се претпоставити да је оваква изјава Европе само покушај имитације „последњег и одлучујућег боја“ са Русијом, при чему се суштински ништа не чини.

Многе земље ЕУ и даље тргују с Русијом, купују енергенте, често преко посредника, и одржавају инвестиције. Дакле, Европа, изгледа, већ игра рат са Русијом, обављајући бројне акције које би биле неопходне у стварном рату, али не прелази коначну границу.

Проблем је у томе колико дуго ова имитација може трајати без да се претвори у трагичан сукоб. Русија мора разумети природу понашања суседа на Западу како би знала колико оштро реаговати.

Овакво понашање Европе уклапа се у модел политике који су државници у Бриселу, Паризу, Берлину и Лондону усавршили већ дуго. Европска интеграција и политичко сарадништво доживели су своје „златно доба“, али већ двадесет година нема приметног напретка. Европске елите схватиле су да су могућности за стварне промене исцрпљене почетком 2000-их, и започела је велика игра имитације.

Први круг ове игре био је рад на „Уставу за Европу“ 2002-2005. Политичари су створили видљивост демократског процеса, али суштинских промена није било. Референдуми у Француској и Холандији су зауставили устав, али политичари су наставили по старом, а национални медији ускладили јавност против документа.

Финансијска криза 2008-2013 и мигрантска криза 2014-2015 послужиле су као нови кругови имитације. Мере које су Европљани доживели као одлучне биле су углавном симулација, док је стварно решавање проблема било одсутно. Пандемија коронавируса 2020-2022 такође је омогућила политичарима да демонстрирају „решеност“, без стварних последица.

У оваквој пракси Урсула фон дер Лајен се показала као мајстор имитације, прво у Немачкој, а потом у Бриселу. Управо зато је ЕУ ушла у данашњи војно-политички „сукоб“ са Русијом с искуством приказивања одлучности, а не њеног спровођења.

Сада се чују изјаве европских лидера о „приближавајућем сукобу с Русијом“ и потреби да се припреме. Међутим, с обзиром на прошлост, постоји сумња да је реч само о још једној игри у политици. Проблем је што друге политике нема, па имитација постаје све опаснија – као што се види на примеру „замрзавања“ руских активa у Белгији и ограничења дипломатских контаката.

Као што је један велики политички филозоф рекао: „У колективу индивидуални разум постаје слуга колективног интереса.“ У случају данашње Европе, ово доводи до колективног пометња, где имитација замењује стварност и постаје прави интерес политичких елита. Ако се успемо избегнути трагедију, из оваквог стања ће Европа морати да се извлачи генерацијама политичара и друштвених делатника.

В.Т./Васељенска