Блиски исток: сиријски лавиринт

Израел се у њему креће без јасног излаза

Израел се са истом дозом подозрења односи према садашњем сиријском режиму Ахмеда аш-Шарае као и према свргнутој власти Башара ел Асада. Тель Авив, са истрајном упорношћу, покушава да Дамаску наметне сопствене услове. Напори Доналда Трампа да приближи Сирију и Израел за сада остају недостижан циљ. Штавише, над обе земље надвија се сенка новог рата.

До оваквог закључка дошао је израелски министар за питања дијаспоре Амихај Чикли, након што је видео снимке војне параде у Сирији поводом прве годишњице свргавања Асада. На паради су војници, у присуству аш-Шарае и других високих званичника, скандирали:

„Газа, Газа, Газа – наш слоган, дан и ноћ, бомбардовања и разарања. Идемо за тобом, непријатељу наш, макар био и огњена планина. Од своје крви направићу муницију, а од твоје – реке крви…“

Овај поклич користили су припадници „Бригада ел Касам“, оружаног крила ХАМАС-а, због чега га је Чикли протумачио као најаву неизбежног рата. Изнео је крајње оштру оцену:

„На северној граници Израела сада се налази пуноправни исламски џихадистички калифат.“

Он је поручио да Израел неће остати пасиван:
„Морамо извучи поуке из 7. октобра и не дозволити да се звер претвори у нерањивог монстра.“

Као одговор, аш-Шараа је изјавио да Израел „извози кризе“ како би скренуо пажњу са „ужасавајућих масовних убистава“ у Појасу Газе. Подсетио је да је, у години дана након смене власти у Сирији, израелска војска (ЦАХАЛ) извела више од 1.000 ваздушних удара и око 400 копнених упада, што је довело до огромних разарања и бројних жртава.

Израел наставља да се понаша као да је Сирија његова сфера утицаја. Од 1967. године траје окупација Голанске висоравни, а у децембру 2024. заузета је и тампон-зона која је била под контролом УН. На планини Хермон успостављене су осматрачнице, удаљене свега 45 километара од Дамаска, са којих се надгледа готово свака активност у Сирији.

Израелско ратно ваздухопловство, практично некажњено – јер Сирија нема капацитете за озбиљан отпор – уништава војну инфраструктуру те земље: аеродроме, складишта ракета и истраживачке центре. Напади се изводе тако да се онемогући било каква обнова.

Поред тога, Израел настоји да заустави допремање оружја „Хезболаху“ из Ирана, које иде преко територије Сирије. Сиријске власти тврде да и саме покушавају да спрече те токове, али Тель Авив у њихову ефикасност не верује. Израелу је, уопште, тешко било шта доказати – дипломатију често замењује „гвозденим“ војним аргументима.

Стратешки циљ Израела јесте да максимално ослаби већ разорену земљу, без јасне стратегије опоравка (чији би трошкови могли достићи и један билион долара), а затим је, условно речено, „под руку“ доведе за преговарачки сто. На тим преговорима Израел би настојао да легализује сва своја територијална „стицaња“ и трајно елиминише претњу која је годинама долазила из Дамаска.

Након крвавог упада ЦАХАЛ-а у село Бејт Џин, Доналд Трамп је упозорио Тель Авив да се не меша у „еволуцију“ коју спроводи Дамаск. Очаран недавним сусретом са аш-Шараом, амерички председник и даље верује да је прикључење Сирије Авраамовим споразумима реална могућност.

Он, међутим, не показује вољу да се упусти у сложену мрежу дубоких противречности између две земље и, као и обично, ослања се на снагу сопствене реторике. Не примећује ни да његове изјаве понекад звуче наивно, попут ове:
„Изузетно је важно да Израел одржава стабилан и искрен дијалог са Сиријом и да ништа не омета њен пут ка просперитетној држави.“

Ситуацију пажљиво прати и Турска, чије су оружане снаге присутне у Сирији. Теоретски, Анкара би могла да пружи подршку сиријској војсци, али би такав потез носио ризик избијања новог рата у региону. Уз то, Турска се суочава са довољно унутрашњих проблема да би се упуштала у спољнополитички авантуризам.

Амерички амбасадор у Турској Том Барак, дугогодишњи пријатељ Доналда Трампа, у потпуности прати линију Беле куће. У интервјуу за The Jerusalem Post признао је да Бењамин Нетанјаху не верује Реџепу Тајипу Ердогану, али је нагласио да Анкара нема агресивне намере према Израелу. Према Бараку, постоји простор за нормализацију односа две земље.

Остаје, међутим, питање шта учинити са противречностима које су пре неколико месеци готово довеле до војног сукоба. Да ли их поново „гурнути под тепих“, како Трамп често практикује?

Барак сматра да ни Сирија суштински није заинтересована за агресију на Израел. Према његовим речима, Дамаск се активно бори против остатака ИСИС-а, других страних бораца и иранских савезника.

Ове изјаве подсећају на умирујуће лекове – корисне на први поглед, али са могућим нежељеним последицама. Ипак, са једном његовом оценом тешко је не сложити се:
„Сирија нема алтернативу. Као ни Израел – ако жели да избегне сталну војну конфронтацију на свим границама.“

За сада, међутим, управо таква конфронтација је реалност. Израел наставља операције против „Хезболаха“ у Либану, који одбија да се разоружа. Нестабилно је и на „задњем дворишту“ Израела – на Западној обали, где насиље спроводе јеврејски досељеници.

Напета остаје и ситуација у Гази. ХАМАС је одбацио америчку резолуцију о регулисању кризе, која предвиђа њихово разоружавање и улазак међународних мировних снага у енклаву. Према израелским медијима, радикали повећавају залихе оружја у Јемену и појединим афричким земљама, како би га кријумчарским путевима пребацили у Газу.

Ни Израел не мирује. Ракетним ударом ликвидиран је један од команданата ХАМАС-а, Раид Саад. За милитанте је то још један разлог да задрже оружје – и да, са пуним уверењем, оптуже Израел за кршење примирја.

Незадовољство расте и у Вашингтону. Према писању The Times of Israel, Бела кућа је Нетанјахуу поручила:
„Ако желите да нарушите сопствени углед и покажете да не поштујете договоре – изволите. Али ми вам нећемо дозволити да нарушите углед председника Трампа, након што је посредовао у споразуму о Гази.“

Ипак, ни друге државе не журе да подрже америчког председника. За сада ниједна земља није најавила слање својих трупа у Газу. Нико не жели да се директно суочи са ХАМАС-ом, који нема намеру да напусти енклаву.

Другим речима, Трампов план за Газу, који је до недавно дочекан уз фанфаре, практично је заустављен и све чешће изазива скепсу – упркос напорима изасланика Беле куће.

В.Т./Васељенска