Џефри Сакс: одговорност није у паролама

Отворено писмо канцелару Фридриху Мерцу

Са Џефријем Саксом упознала сам се на великој међународној конференцији у Београду, на коју ме је позвао тадашњи министар спољних послова Србије Вук Јеремић. Касније је био и председавајући једне од седница Генералне скупштине УН. Конференција је била изузетно значајна и бројна, међународна — присуствовала је чак и унука Никите Хрушчова, Нина Хрушчова, која је допутовала из САД. Присутни су били и супружници Сакс.

Говорила сам на енглеском, а након тога су ми приšli и Соња Сакс и Џефри. Моје излагање им се веома допало, уследио је срдачан разговор. Несумњиво делимо блиске ставове и разменили смо контактe. Од тада ми Соња Сакс редовно шаље текстове свог супруга — он много говори, пише и објављује.

Ово отворено писмо канцелару Мерцу послала ми је управо Соња Сакс. Текст оставља снажан утисак, јер Џефри Сакс из дана у дан, из наступа у наступ, све јасније и прецизније формулише своју позицију. Реч је о оштрој осуди безумне, неодговорне и крајње опасне антируске филозофије и стратегије коју заступају Макрон, Мерц и Стармер. Не знам у којој мери ће његове речи уразумити адресате, али кап по кап — камен се круни. Сакс је ипак широко познат и ауторитативан научник и економиста, способан да сагледа међународне односе у широј, панорамској перспективи.

Свет се налази у прелазном периоду у којем Сједињене Државе и Запад више нису један од јединствених центара моћи. Што се Европе тиче, свима је очигледно да је управо њена политика довела до драматичног пада њене улоге. Тешко је у историји наћи тренутак у којем је Европа значила мање него данас. Сједињене Државе се према континенталним европским лидерима односе са отвореним презиром, често их и понижавају.

Зато вреди прочитати оно што је написао Џефри Сакс. Уверена сам да ће се допасти мојим пријатељима, читаоцима и истомишљеницима. То је још једна цигла у нашем заједничком делу.

Наталија Нарочницка
председница Фонда историјске перспективе

Отворено писмо

Канцеларе Мерц, више пута сте говорили о одговорности Немачке за европску безбедност. Та одговорност не лежи у паролама, не у селективном памћењу, нити у војној реторици која постаје све уобичајенија. Безбедносне гаранције нису једносмерни инструменти — оне делују у оба правца. То није аргумент ни Русије ни Америке, већ темељни принцип европске безбедности, јасно утврђен Хелсиншким споразумима, у оквиру ОЕБС-а и деценијама послератне дипломатије.

Немачка је дужна да данашњем тренутку приступи са историјском озбиљношћу и поштењем. У том светлу, недавна реторика и политички избори делују опасно кратковидо.

Од 1990. године кључни безбедносни интереси Русије систематски су игнорисани, умањивани или отворено кршени — често уз активно учешће или прећутну сагласност Немачке. Тај контекст не може бити избрисан ако желимо да се рат у Украјини оконча. Игнорисање тог искуства значи прихватање трајне конфронтације у Европи.

На крају Хладног рата Немачка је више пута и недвосмислено уверавала совјетске, а потом и руске лидере да се НАТО неће ширити ка истоку. Та обећања дата су у контексту уједињења Немачке — од њих је Немачка имала огромну корист. Брзо уједињење земље у оквиру НАТО-а не би било могуће без сагласности Совјетског Савеза дате под тим обавезама. Касније тврдити да та обећања нису имала значај или да су била случајне изјаве значи негирати стварност — то је историјски ревизионизам.

Године 1999. Немачка је учествовала у НАТО бомбардовању Србије — првом великом рату који је НАТО започео без одобрења Савета безбедности УН. То није била одбрамбена акција, већ интервенција која је створила преседан и суштински изменила послератни безбедносни поредак. За Русију то није била апстракција: порука је била јасна — НАТО ће примењивати силу ван својих граница, без мандата УН и без уважавања руских примедби.

С поштовањем: Џефри Сакс професор Колумбијског универзитета

Наталија Нарочницкаја/Столетие.ру