Византија: Игра престола с кадионицом у руци и хиљаду година величине

Замислите државу у којој се царски престо уздизао до таванице, а за трпезом се јело виљушкама у време када је Европа још јела рукама. Ово је прича о вери, власти и злату.

Дана 27. децембра 537. године освећен је храм Свете Софије у Цариграду. Тим поводом подсећамо на сложене и често драматичне односе Цркве и државе у Византијском царству.

Замислите државу која је постојала 1.123 године – дуже него било која савремена империја. Државу у којој су у тронској сали певале златне механичке птице, а царски престо се подизао ка плафону како би задивио варварске изасланике. Много сјаја, злата, помпезности и величине – то је била Византија.

Држава без имена

Ипак, држава под именом „Византија“ никада формално није постојала. Тај назив уводе западни научници тек у XVI веку, више од сто година након пада Цариграда. Западу је било политички неприхватљиво да призна да је грчки Исток „прави Рим“.

Сами становници ове империје себе су до последњег дана називали Ромејима (Римљанима), а своју државу – Империјом Ромеја.

Смрдљиви Париз и златне виљушке

Почетак Византије се обично везује за 330. годину, када цар Константин Велики премешта престоницу у Византион и назива га Нови Рим – Цариград. Ипак, суштински преображај дешава се у VII веку, за време цара Ираклија, када грчки постаје званични језик, а владар добија титулу василевса.

Византинци су себе сматрали Римљанима, а Запад су доживљавали као варварски свет – и то не без разлога. Док су у Цариграду постојале канализације и јавна купатила, у Паризу и Лондону људи су кроз прозоре изливали нечистоће уз повик „Пази!“.

Византинци су користили виљушке, били писмени, имали универзитете. На Западу су чак и краљеви често једва знали да напишу своје име. Када је византијска принцеза у XI веку извадила златну виљушку на двору у Венецији, локално свештенство је прогласило тај предмет „ђавољим“.

Симфонија Цркве и државе

Хришћанство је Византији дало нови смисао и нови темељ. Када је стара империја напустила сиромашне, Црква је створила систем бриге о удовицама, сирочади и болеснима. Империја је најпре гонила хришћане, али је на крају схватила да је паганство мртво.

Тако је настао концепт „симфоније“ – идеалног склада између Цркве и државе. Цар чува тела и границе, патријарх душе и савест. У теорији – савршено. У пракси – права игра престола.

„Моја воља је канон“

Император Константин сазива Први васељенски сабор и, уместо да влада силом, седа ниже од епископа – исповедника вере. Врхунац овог склада достиже се за време Јустинијана Великог, градитеља Свете Софије.

Али убрзо држава почиње да доминира Црквом. Само цар сазива саборе, поставља патријархе, одлучује о догмама. Јустинијан изјављује: „Моја воља је канон.“ Неслагање се кажњава прогоном или смрћу.

Црква постаје инструмент сакрализације власти. Помазање цара значи да је побуна против њега – побуна против Бога.

Цена златног оковратника

Заузврат, Црква добија ресурсе, образовање и огромну социјалну улогу. Болнице, прихватилишта, школе – све је у њеним рукама. Али цена је висока: обмиршћење духовенства.

Епископске катедре постају места моћи, а симонија – хронична болест. Страх од цара често надвладава страх Божији. Једини истински чувари духа постају монаси – често у сукобу са и царем и патријархом.

Иконоборство и политичка вера

У VII и VIII веку војнички цареви закључују: „Губимо ратове – значи Бог није с нама.“ Кривица пада на иконе. Почиње иконоборство: фреске се уништавају, монаси даве, иконописцима ломе прсте.

Политичка теологија доноси катастрофу. Египатски хришћани радосно дочекују муслимане: „Боље порез него мешање у душу.“ Византија губи најбогатије провинције.

„Боље турбан него папска тијара“

Највећи ударац, међутим, долази 1204. године – од крсташа. Хришћани пљачкају Цариград, скрнаве Свету Софију. У XV веку од империје остаје само град.

У очају, цареви прихватају унију са Римом, али помоћ не стиже. Народ одговара речима адмирала Луке Нотараса:
„Боље турски турбан него папска тијара.“

Ковчег народа

Дана 29. маја 1453. године Цариград пада. Последњи цар, Константин XI Палеолог, гине као обичан војник. Држава нестаје – али Црква опстаје.

Под Османлијама, Црква постаје ковчег народа. Патријарх добија улогу етнарха. Четири века без државе, али са вером – народ преживљава.

Главна драма византијске историје није била само борба спољашњих непријатеља, већ унутрашњи сукоб између
„Цркве власти“ и „Цркве духа“.

Из те напетости рођен је јединствени лик византијског Православља.

Протојереј Сергеј Успенски/СПЖ