Конзервативац Гермоген

У домаћој историографији и даље траје расправа о томе да ли је патријарх Гермоген својим посланицама и проповедима допринео настанку земског ослободилачког покрета крајем 1610. и почетком 1611. године.

Аутор ових редова заступа став да је Гермоген најкасније од средине децембра 1610. године слао писма и усмене налоге са јасним позивом на оружани отпор страним завојевачима и на организовање народног ополченија. Борба коју је подигао патријарх, поред религијског, добила је и национални, а потом и политички карактер. Она је од искључиво православне ствари прерасла у руско национално-ослободилачко, у својој суштини конзервативно кретање.

Није случајно што су предреволуционарни конзервативни публицисти покушавали да у пастирској служби Гермогена споје појмове „руско“ и „православно“. Ипак, за самог Гермогена православље је увек имало самостално и хијерархијски више место и није му било потребно стапање са националним. Он није устајао против иноземаца као етничке појаве, већ против угрожавања источног хришћанства.

У земском покрету, поред националне, јасно је изражена и политичка, тачније државотворна димензија. Како је писао духовни писац Јевгеније Посељанин, значај Гермогена „није ни локалан ни привремен“. По њему, патријарх је „задржао Русију на ивици историјског суноврата“ и, иако сам сломљен, спасао отаџбину. Идеја којој је служио имала је име: слободна и самосвојна Русија.

Од августа 1610. до марта 1611. Русија је живела у стању готово потпуног распада државне власти. После свргавања цара Василија Шујског није било законитог владара; бојарска дума изгубила је реалну моћ; пољски гарнизон и пронатовска администрација контролисали су само делове Москве. Наступило је време хаоса и „полевих команданата“.

У том вакууму три силе покушале су да преузму врховну власт: бојарска влада, пољска окупациона управа и — Руска православна црква, на челу са патријархом Гермогеном.

Пољска елита настојала је да Московску државу укључи у Пољско-литванску унију и да отвори простор за ширење католицизма. Бојарска врхушка, такозвана „Седмобојарштина“, била је спремна да прихвати иноверног цара у замену за ширење сопствених овлашћења, чиме би се самодржавље претворило у нешто налик аристократској републици. То није била пука кукавичлук, већ свесна политичка стратегија елите.

Међутим, таква „аристократска модернизација“ имала је изузетно уску друштвену базу. Већина народа — грађани, трговци, занатлије, свештенство, стрјелци, средње и ниже племство — доживљавали су и пољску власт и бојарску самовољу као пут у разарање, економску пропаст и губитак вере.

Управо ту се појављује историјска улога Гермогена. Црква је, парадоксално, преузела кључне функције световне власти. Како истичу историчари, у време ополченија локални црквени јерарси фактички су постали носиоци врховне власти на терену. А улога самог патријарха била је још већа.

Заштита вере довела је Гермогена до потпуно самосталног политичког курса — независног и од Пољака и од покорне бојарске владе. У очима народа, патријарх је делимично заузео место цара. Његове грамате са позивима на устанак извршаване су као да их издаје сам владар.

Разлог за то није била само религиозна дисциплина. Огроман део руског друштва видео је у Гермогену главног конзерватора земље, чувара старог државног поретка, вере и традиције. Народ је желео повратак у „стару Русију“, ону пре Смуте, а не потчињавање иноземном владару или експерименте са државним уређењем.

Највећу жртву ипак је поднео сам патријарх. Остао је непоколебљив до краја и умро мученичком смрћу од глади у заточеништву 1612. године. Као политичар имао је последњи, али одлучујући потез: да жртвује сопствени живот за свој конзервативни избор. Тај избор је и остварио.

Дмитриј Михајлович Володихин
руски историчар, писац и књижевни критичар, доктор историјских наука, професор/Столетие.ру