Економски судар САД и Кине у Србији

Доласком Америчке развојне финансијске корпорације (ДФЦ) у Београд, наша земља дефинитивно постаје економски полигон за доказивање утицаја највећих светских сила. На балканској раскрсници, по ко зна који пут, укрштају се интереси Истока и Запада. Ипак, саговорници „Политике” слажу се да овог пута немамо шта да изгубимо у овој врсти геополитичке борбе, која подразумева економска улагања. Можемо само да профитирамо, и то прихватајући улагања без обзира на то да ли долазе из Русије или Кине, или из САД, Италије, Немачке или Француске.

Прошле године стране инвестиције у Србији износиле су рекордних 3,58 милијарди евра, а у првих шест месеци ове године странци су у нашу земљу уложили 1,46 милијарди евра. Према подацима Развојне агенције Србије, када се гледа број страних улагања, на првом месту налази се Италија, која истовремено улаже и највише новца. Следе САД, Француска, Аустрија…

Стручњаци се слажу да одлука да се канцеларија ДФЦ-а за Балкан отвори управо у Београду показује одлучност САД да појача везе с регионом, али и да се створе могућности за улагања америчких компанија. Ипак, на првом месту је супротстављање џиновском расту Кине. Директор Центра за друштвену стабилност Огњен Карановић каже за „Политику” да је познато да је један од циљева доласка ДФЦ-а у Београд успоравање раста кинеских инвестиција, али додаје да су чак и сами Американци свесни да тај раст не могу да зауставе.

Слободан Зечевић, са Института за европске студије, додаје да САД покушавају са европског тла да истисну све озбиљније играче, како кинеске, тако и руске. „Ипак, нама улагања одговарају, без обзира на то од кога долазе. Немамо разлог да одбијамо западне инвестиције. ЕУ је те инвестиције најављивала кроз Берлински процес, а Америка кроз ДФЦ”, додаје наш саговорник. Зечевић сматра да се Србија није окренула кинеским улагањима из идеолошких разлога, већ управо због недовољно улагања са Запада, што се сада може исправити.

Иначе, ДФЦ је правни наследник моћног ОПИЦ-а, државне агенције САД, која постоји од 1971. године. Агенција је формирана због подршке инвестицијама приватног сектора САД земљама у развоју. Огњен Карановић подсећа да ДФЦ данас располаже огромним буџетом, што показује колико су улагања у развој трећег света данас значајна за САД. „Најважније је што су политичке елите из Вашингтона у потпуности стале иза формирања ДФЦ-а”, додаје он.

Наравно да, како додаје, амерички инвеститори имају намеру да зараде улажући широм света, али ипак ће највећу корист од трасирања америчког капитала имати Србија. Наш саговорник каже да се на овом примеру јасно види колико су економски и политички интереси великих сила испреплетани. „Иако је ДФЦ агенција која је формалноправно у приватном власништву, она ради директно за државу. Своју пословну политику усклађује са геополитичким интересима Вашингтона”, каже наш саговорник.

Карановић напомиње и да је најава стварања балканске економске заједнице привлачан полигон не само за САД, већ за све светске силе. Разлози су, додаје, врло јасни. „Балкан је до сада посматран као распарчана територија на којој живе међусобно завађени народи. Наравно да проблеми балканских народа постоје управо због мешања великих сила, али значајно је то што данас и Исток и Запад подржавају уједињење балканских народа у економску заједницу. Садашње границе требало би учинити што флексибилнијим како не би представљале сметњу за проток људи, робе и услуга. То је окружење које је неопходно како би нам долазили страни улагачи”, објашњава наш саговорник.

Амерички и кинески интереси, додаје Карановић, директно ће се сукобити кад је реч о градњи ауто-пута Ниш–Приштина, железничкој инфраструктури, као и о повезивању Ниша с албанском луком Драч. Реч је о инвестицијама чије финансирање ће подржати САД, али за које је НР Кина веома заинтересована како би се повезала с лукама у Солуну и Драчу, а преко њих и са целом Европом. „На овом примеру је јасно да ће ДФЦ свакако покушати у различитим пројектима да парира Кинезима. Они ће се економски и политички сукобљавати на Балкану, али Србија због тога неће бити угрожена, напротив”, сигуран је наш саговорник.

Пројекат „Појас и пут” апсолутно је незаустављив, додаје он, осим уколико не буде заустављен у самој Кини. Немогуће је, како истиче, да дође до оштрих сукоба између кинеских и америчких инвестиција, јер су кинески пројекти огромне вредности, осмишљавају се деценијама унапред и раде се врло организовано. „’Појас и пут’ има буџет већи од 1,3 билиона долара и он је већ трасиран на Балкану. Немогуће га је уклонити. Једино што може да уради ДФЦ, тачније америчка влада, то је појачавање инвестиција. Од тога може једино Београд да профитира, нарочито у условима тзв. мини-шенгена”, мишљење је Карановића.

Иначе, ДФЦ финансира решења за највеће изазове с којима се земље у развоју суочавају, а учествује у пројектима у скоро 100 земаља широм света. За разлику од Кине, Американци не могу своје приватне компаније или банке да натерају да инвестирају у иностранство, па ћемо видети како ће канцеларија функционисати у Београду. Нама је остало само да вешто балансирамо између интереса великих сила, али и да, што квалитетније, одговоримо на захтеве сваког потенцијалног инвеститора.

Јелена Попадић / Политика