Трон од старог дрвета: прича о Витлејемским јаслама

У новогодишњу ноћ свет се клања злату и сјају, али главна светиња Рима није у сјају, већ у пет старих, трулих даски из једне хранилице за стоку. Истражимо причу о Sacra Culla – Светим Јаслама.

Рим на 1. јануар личи на пијаног патриција: град пуца од хиљада фејерверка, на Пјаца дел Пополо тече просеко, туристи преплављују бутике, а цена вечере достиже стратосферу. Свет слави промену цифре, клања се успеху, сјају и новом животу.

Али ако скренете са буке улица у базилику Санта-Марија-Мађоре и спустите се у крипту испод главног олтара (Confessio), налазите се у потпуном миру. Тамо стоји чудан предмет – кристални реликвариј из 1802. године, дело архитекте Џузепеа Валадија. Сјаји се сребром, златом и кристалом, а на врху је фигурина Младенца.

Али унутра нису драгуљи. Унутра лежи пет трулих, потамнелих даски. То је Sacra Culla – Свете Јасле, остали део хранилице у коју је Дева Марија положила Богочовека, јер за Њега није било места у гостионици (Лк. 2:7).

Дрво и угљеник

Ово нису митске „златне колевке“. То је сурова реалност I века. Даске нису ливански кедар нити скуп кипарис – радиоугљеничном анализом утврђено је да је дрво типично за Палестину тог доба.

То нису биле „јасле“ у нашем смислу, већ хранилица: грубо обрађене даске, спојене у облику слова „Х“ или као корито, натопљене пљувачком волова и магараца, мирисале на стајњак и влагу пећине. Баш тај предмет Бог је изабрао за свој први трон на Земљи – не мрамор Рима, не злато Јерусалимског Храма, већ хранилицу за стоку.

Операција „Евакуација“

Како су доске стигле у Рим? То није био поклон, већ евакуација.

У VII веку Блиски исток гори, Халифат се брзо шири. 638. године патријарх Софроније предаје Јерусалим халифу Омару како би спасио становнике од клања. Хришћанске светиње су у опасности.

Између 642. и 649. године папа Теодор I, Грк по пореклу, организује сложену логистику и светињу тајно превози морем у Рим. Од тада базилика Санта-Марија-Мађоре постаје позната као Sancta Maria ad Praesepem – Св. Марија код Јасала. Рим постаје „Други Витлејем“ – физички, не метафорички.

Реликвариј који данас видимо је новији: претходни, сребрни из доба Ренесансе, украли су Наполеонови војници 1798. године. Злато и сребро их је занимало, старе даске су за њих биле само ђубре.

Дипломатија једне даске

У новембру 2019. папа Фрања вратио је део светиње у Витлејем. Малени фрагмент – величине прстију – смештен је у реликвариј и предат хришћанима Истока. Хиљаде људи су плакале; за многе који данас живе у блокади и сиромаштву, тај комадић дрвета постао је знак: Бог није заборавио место свог рођења.

Манифест сиромаштва

Зашто нам је важно да у ову новогодишњу ноћ замислимо те даске? Sacra Culla је пољубац стварном смислу живота.

Ми мислимо да Бог воли богате и успешне. Молимо се за удобност, стабилност, нов ауто. А Он нам показује пет старих даски.

Бог је могао да се роди у двору Цезара Августа или у дому првосвештеника, али изабрао је крајњу, шокантну сиромашну средину – судбину бескућника.

Даске су манифест. Права Љубав не треба декорацију. Злато је хладно. Мрамор је хладан. Дрво је топло. Још више када га загреје дах Младенца.

Док свет слави фејерверке и вечеру, у крипти Санта-Марија-Мађоре влада тишина. Пет грубих даски сведочи о Ономе Ко је створио галаксије и подсећа нас: не бојте се сиромаштва, не бојте се једноставности. Бојте се само да у вашем срцу, као у оној витлејемској гостионици, не буде натписа „Места нема“.

В.Т./Васељенска/СПЖ