„Људи јој нису чули глас“: Рабреновић оштро о улози Загорке Доловац и политизацији правосуђа

У тренутку када се поверење у институције све чешће доводи у питање, изјаве судије Уставног суда Михајла Рабреновића отварају важна питања о улози правосуђа, границама политичког утицаја и одговорности оних који су позвани да штите Устав и закон.

Говорећи о улози правосуђа, Рабреновић је подсетио на оно што би, бар у теорији, требало да буде неспорно: судије и тужиоци постоје да би тумачили закон, а не да би учествовали у политичкој борби. Њихова моћ не произлази из јавне видљивости или медијског утицаја, већ из поверења да одлуке доносе без страха, без наклоности и без политичке калкулације.

Ипак, управо ту, како је указао, настаје проблем. У Србији су се, у појединим тренуцима, носиоци правосудних функција понашали као политички актери, било кроз селективно реаговање, било кроз одсуство јавне одговорности . Та врста активизма, ма колико била прикривена, има далекосежне последице: она подрива осећај правне сигурности и оставља грађане у уверењу да закон није једнак за све.

Посебну тежину има његова опаска о институционалној тишини. Када се друштво суочи са трагедијама или кризама које захтевају јасан и смирен одговор државе, изостанак гласа из правосуђа не делује неутрално. Напротив, тишина се доживљава као одбијање одговорности. У том контексту, помињање Загорке Доловац није било лично прозивање, већ илустрација ширег институционалног проблема — утиска да поједине кључне установе више не ступају у отворен дијалог са јавношћу, нити показују спремност да полажу одговорност онима у чије име и за чији рачун делују.

Рабреновић је подсетио да Уставни систем не сме да почива на повлачењу и недодирљивости, већ на поверењу које се гради кроз јавну контролу и дијалог. Када носиоци функција избегавају да се одазову Народној скупштини, која их је изабрала, или да објасне своје поступке, то није питање протокола, већ сигнал да је систем почео да се затвара сам у себе.

Једна од његових најснажнијих порука односи се на неправду која настаје када се на основу истих закона и истих чињеница доносе различити закључци. Тада право престаје да буде ослонац, а постаје извор сумње. У таквом окружењу, грађани више не траже правду, већ траже објашњење, а понекад и заштиту ван институција.

Говорећи шире, Рабреновић је повезао унутрашње кризе поверења са глобалним поретком у којем се све чешће брише граница између „силе права“ и „права силе“. У свету у којем велике силе делују по сопственим интересима, без јасног ослонца у међународном праву, мање државе посебно осећају последице слабљења норми и институција.

Његова порука, међутим, није била ни апокалиптична ни политичка. Била је институционална и, пре свега, људска: без дијалога, без одговорности и без спремности да се говори јавно и јасно, ниједан правни поредак не може да опстане. А без поверења у правосуђе, држава постепено губи оно најважније — уверење грађана да закон није средство, већ заштита.