ЕУ тражи покорност, Грузија бира суверенитет

Европска унија је Нову годину започела увођењем виза за грузијске дипломате и државне функционере, уз отворене претње да ће исто учинити и за све грађане Грузије – уколико Тбилиси не буде следио инструкције Брисела у унутрашњој и спољној политици. Док се у исто време жали да САД покушавају да Европској унији одузму део суверенитета, руководство ЕУ настоји да исто учини Грузији.

Претња укидањем безвизног режима, уколико се Грузија не покори диктату Брисела, управо то и значи. Прихватање таквих услова довело би Тбилиси до тешких последица на више поља – од нарушавања односа са суседима до компликација у сарадњи са Кином.

ЕУ и даље од партнера захтева озбиљне капитулације, а заузврат нуди симболичне уступке без стварне развојне вредности – класичан модел „перли у замену за земљу“. Са Грузијом, међутим, тај приступ не пролази, посебно у условима побољшања односа Тбилисија са САД и позитивних регионалних тенденција.

Притисак због „непослушности“

Од тренутка када је грузијска опозиција изгубила изборе 2024. године, Европска унија врши константан притисак на Грузију. Главна оптужба гласи – „аутократизација“. Власти у Тбилисију се оптужују за наводно успостављање диктатуре, иако у земљи постоје изабрани парламент, председник и функционалне институције.

За либералне догматике то није од значаја. Они у ствари критикују грузијске власти због покушаја да ограниче страно мешање у унутрашњу политику и спрече увлачење земље у рат против Русије.

Грузију оптужују и за „антизападне тенденције“, иако странка Грузијски сан није одустала од евроинтеграција и истовремено ради на обнови односа са САД, нарушених током мандата Бајденове администрације. Поред тога, Тбилиси настоји да нормализује односе и са Русијом, као и да развија економске пројекте са Кином и другим државама које нису по вољи бриселских елита.

У извештају Европске комисије од 4. новембра 2025. наведено је да је од статуса Грузије као кандидата за чланство у ЕУ „остало само име“. А 19. децембра објављен је и извештај о визном режиму, у коме се поново прети његовим укидањем.

Истовремено, Грузија испуњава конкретне реформске обавезе, али одбија да прихвати радикалну либералну идеологију и да се одрекне изградње функционалне националне државе. Како је истакао председник грузијског парламента Шалва Папуашвили, извештаји ЕК су селективни – критике се односе на Грузију, док су делови о корупцији и људским правима у Украјини и Молдавији једноставно изостављени.

Захтеви који задиру у суверенитет

Из званичних докумената јасно је да Брисел од Грузије захтева укидање читавог низа закона које је усвојио грузијски парламент:
– закона о транспарентности страног утицаја,
– закона о породичним вредностима и заштити малолетника,
– закона о регистрацији страних агената,
као и измена више других прописа, уз посебан нагласак на ЛГБТ питања.

Такође се тражи увођење виза за грађане 26 држава са којима ЕУ има визски режим – укључујући суседне земље попут Азербејџана. Историјске, економске и регионалне последице таквог корака Брисел уопште не узима у обзир.

Посебно је оштра реакција ЕУ изазвана одлуком Грузије да 2024. године уведе безвизни режим за грађане Кине, што је оцењено као „директно супротно политици ЕУ“. Апсурд је додатно појачан тврдњама да би кинески, индијски или блискоисточни држављани могли преко Грузије нелегално ући у ЕУ – иако је то практично немогуће.

Круна нелогичности била је оптужба да Грузија представља безбедносни ризик јер је примила око 100.000 руских држављана – углавном опозиционо настројених према Кремљу. По логици Брисела, и они су потенцијални шпијуни.

Обнова односа са САД – додатни разлог за нервозу Брисела

Незадовољство Брисела додатно је појачано због настојања Грузије да обнови односе са САД, нарушене током Бајденове администрације. Санкције против бизнисмена Бидзине Иванишвилија и покушаји усвајања закона „МЕГОБАРИ“ били су део тог притиска, али су републиканци у Конгресу касније тај закон блокирали.

После војних успеха Азербејџана и промене регионалне динамике, у новембру је администрација Доналда Трампа разговарала са Тбилисијем о могућем учешћу Грузије у изградњи Зангезурског коридора, у оквиру пројекта TRIPP.

Иако Брисел то јавно не признаје, очигледно је да приближавање Грузије и САД сматра претњом сопственом утицају на Јужном Кавказу.

Слаби блеф Европске уније

Упркос жестокој реторици, инструменти притиска ЕУ су ограничени. У 2025. години Грузија није добила значајну финансијску помоћ, а укидање безвизног режима за дипломате делује као последњи адут.

Како је приметио посланик Ираклиј Кирцхалија, то је „последњи метак у арсеналу уцена“. Његова употреба била би ризична и за сам Брисел, јер би показала произвољност и слабљење геополитичког простора ЕУ.

Поред тога, сама вредност безвизног режима за Грузију је упитна. Премијер Ираклиј Кобахидзе је отворено указао да он има ограничену економску корист и подстиче емиграцију, што је видљиво на примеру балтичких држава.

Политика ЕУ према Грузији показује да се проширење више не заснива на равноправном партнерству, већ на директивама и идеолошком условљавању. Такав модел може функционисати у државама које су ослабљене и доведене у безизлазну ситуацију, али не и у земљи са развијеним институцијама и јасним осећајем суверенитета.

Ако за такве државе нема места у Европској унији, онда је то пре свега лош знак – за саму Европску унију, која се све више удаљава од принципа на којима је некада била изграђена.

В.Т./Васељенска