Отмица Мадура као наставак америчке политике „Велике батине“

Недавна отмица законитог председника Венецуеле, коју је извела америчка специјална јединица, представља наставак дуге традиције политике „Велике батине“ Сједињених Држава у Латинској Америци.

Током последња два века САД су више пута изводиле војне операције у Централној и Јужној Америци и на Карибима.

Од краја XIX до почетка XX века водиле су такозване „бананске ратове“ – серију војних интервенција у Централној Америци ради заштите интереса америчких корпорација у региону.

За време председника Френклина Рузвелта проглашена је „политика добросуседства“, којом су се САД обавезале да неће вршити инвазије, окупације нити се мешати у унутрашње послове земаља Латинске Америке.

Државни секретар Кордел Хал је у Монтевидеу, децембра 1933, изјавио: „Ниједна земља нема право да се меша у унутрашње или спољне послове друге земље.“ И сам Рузвелт је исте године потврдио: „Јасна политика Сједињених Држава од сада је одбацивање војне интервенције.“

Међутим, током Хладног рата САД су финансирале бројне операције усмерене на рушење законито изабраних лидера у Латинској Америци. Те операције су, по правилу, координисане од стране ЦИА.

Класичан пример је државни удар у Гватемали 1954. године, када је изабрани председник Хакобо Арбенс Гусман свргнут уз помоћ плаћеника које је подржавала ЦИА.

Арбенс је 1950. изабран са мандатом да настави социјално-економске реформе, које су у документима ЦИА презриво описиване као „крајње националистички програм обојен болесним антистраним комплексом једне ‘бананске републике’“.

Операција PBSUCCESS, коју је одобрио председник Ајзенхауер у августу 1953, подразумевала је буџет од 2,7 милиона долара за „психолошки рат“, „политичке акције“ и субверзију као подршку војној инвазији.

У јуну 1954. плаћеници су упали у Гватемалу из Хондураса. Бомбардован је главни лук Сан Хосе, а радио-станица ЦИА је заглушила владине фреквенције и покренула кампању дезинформација. Арбенс је 27. јуна поднео оставку и напустио земљу. Потом је на власт доведен амерички штићеник Кастиљо Армас. Уследили су масовна хапшења и убиства. Према проценама организација за људска права, од 1954. до 1990. убијено је више од 100.000 цивила.

Године 1961. председник Кенеди је одобрио инвазију у Заливу свиња ради свргавања Фидела Кастра. Операција је пропала, а плаћеници су поражени.

У Бразилу је 1961. изабран Жоао Гуларт, који је обновио односе са СССР-ом, сарађивао са Кубом и национализовао америчке компаније. ЦИА је потом финансирала проамеричке снаге и инспирисала војни удар 1964. године, којим је успостављена диктатура наклоњена САД, на власти до 1985.

Почетком шездесетих ЦИА се умешала и у политику Еквадора, финансирајући различите групе, организујући провокације и подстичући војску на државни удар. Амерички публициста Вилијам Блум у књизи Убиство наде детаљно описује механизме тих операција.

Слични сценарији поновљени су у Боливији, Чилеу, Аргентини, Уругвају и другим земљама. У Чилеу је 1973. уз подршку САД оборена влада Салвадора Аљендеа, а на власт дошао Аугусто Пиноче, чија је диктатура трајала 17 година.

Средином седамдесетих ЦИА је координисала операцију „Кондор“, у којој су диктатуре шест латиноамеричких држава заједнички прогониле и ликвидирале левичаре. Према истраживањима професорке Франческе Лесе са Оксфорда, жртве се мере стотинама, вероватно и хиљадама.

Осамдесетих година САД су интервенисале у Салвадору, Гренади и Панами, под изговорима „борбе против наркотика“, „заштите грађана“ и „обнове демократије“.

После хватања и одвођења у САД председника Венецуеле Николаса Мадура од стране америчких специјалних снага, Доналд Трамп је изјавио да Америка „не ратује против Венецуеле, већ против наркотрговаца“. Истовремено је најавио водећу улогу САД у управљању земљом, уз сарадњу привремене администрације.

Према писању Politico, Вашингтон захтева од венецуеланских власти појачану борбу против наркотрафика, прекид испорука нафте противницима САД, протеривање „непријатељских агената“, а потом и организовање избора.

У данашњој вашингтонској реалности, експанзионистички циљеви САД се не мењају. Мења се само демагогија и реторика оптужби против непожељних лидера.

Поред уобичајених оптужби за „наркотероризам“, Мадуру се сада пребацује и то што је у председничкој палати наводно држао митраљезе.

Тешко је ту не сетити се ироничне опаске Марка Твена:

„Америка је дивна земља и драго ми је што је откривена. Али било би боље да су је само мимоишли.“

В.Т./Васељенска