Бог под ножем: Зашто Црква обележава прву Христову бол

Постоје празници о којима се у Цркви ретко говори наглас. Један од њих је 14. јануар – празник Обрезања Господњег. Тога дана храмови су пуни, али већина људи долази због „Старе Нове године“ или празника Светог Василија Великог. Сам догађај који даје име празнику често остаје у сенци.

Разлог је једноставан: непријатно нам је. Тешко нам је да мислимо о Богу у контексту телесне боли. Лакше нам је да Га замишљамо као чисту „духовност“, светлост и тамјан. А овде се појављује нешто конкретно, телесно, болно.

И управо је у томе суштина.

Тест стварности

У првим вековима хришћанства постојало је учење да Христос није био прави човек, већ само привид, „слика“ без стварне патње. Празник Обрезања руши ту идеју. Он сведочи да Христос није дошао као привид, већ као стварни човек, са телом које осећа бол.

Бог није узео људску природу „симболично“, већ до краја. Није глумио човека. Постао је човек.

Прва крв

Често мислимо да Христово страдање почиње на Голготи. Али Његов пут боли почиње већ осмог дана по рођењу. Обрезање је прво проливање крви, први знак да Он од самог почетка прихвата цену спасења.

Он не улази у свет као посматрач, већ као учесник. Не долази у „инспекцију“, већ одмах преузима на себе тежину људске судбине.

Име и бол

У јеврејској традицији дете је име добијало управо на дан обрезања. Тада Христос добија име Исус – „Спаситељ“. То значи да се Његова мисија спасења од првог тренутка повезује са жртвом. Спасење није теорија, већ чин који увек подразумева давање себе.

Бог са ожиљцима

И после Васкрсења, Христос задржава ране. Показује их апостолу Томи. То значи да Бог у вечност уноси ожиљке људске историје.

За човека који живи у свету ратова, губитака и страдања, то има посебну тежину. Наш Бог није „стерилан апсолут“. Он је Бог који зна шта је бол, шта је рана, шта је губитак. Ожиљак код Бога није срамота, већ сведочанство љубави.

Освећење тела

Овај празник мења и однос према сопственом телу. Ако је Сам Бог постао тело које може да страда, онда у људској физиологији нема ничег прљавог или безвредног. Христос је осветио све – рођење, раст, умор, глад, бол.

Бог нас не чека само у чудима. Он нас чека у стварности. У свету где постоје сузе, зној и крв. Не бежи од те стварности – улази у њу да би је преобратио изнутра.

Гледајући икону овог празника, не гледамо симбол. Гледамо Бога који је одлучио да буде са човеком до краја.

Никита Ракитјански/СПЖ