Синдром Закхеја: Како изаћи из гомиле и престати бити „биљка“

Навикли смо да у Закхеју видимо само грешника, али он је заправо портрет савременог успешног човека који гради свој рај на туђим сузама. О томе како разбити „матрицу смрти“ и зашто Бог долази непозван.

Ко је Закхеј данас?

Закхеј је био старешина цариника. Преведено на језик нашег времена – он је издајник, неко ко је изградио лични рај на патњи својих сународника. Ипак, иза фасаде моћи и новца крије се онтолошки ужас. То је личност утопљена у сопственој маленкости.

Чини ми се да савремено друштво намерно узгаја „Закхеје“, као што се поврће узгаја у пластенику. Свет је прекривен опном која човеку заклања Небо. Људи су уверени да су слободни, а заправо само понављају оно што су чули, прате оно што им је усађено и праве изборе које су други већ направили уместо њих.

Диктатура гомиле

Изгубили смо се у гомили алгоритама, туђих мишљења и бесконачне информативне буке. Човек се осећа мање вредним ако не одговара трендовима које му намеће такозвано „јавно мњење“. Гомила која нас окружује и не дозвољава нам да видимо Христа – то је шум помисли, рој мисли, страсти и менталних поставки које нам испуњавају свест.

Сва наша текућа посла, бриге, вести – то је она бучна гомила у Јерихону. Оделите се од те гомиле. Осетите да нисте њен део. Ви сте онај кога Бог зове по имену. Али не можемо чути тај призив док смо унутар „гомиле“ сопствених аутоматских реакција.

Скок вере

Закхеј одбацује свој понос, статус и достојанство и чини „скок вере“. Пристаје да буде смешан и нелепи по мерилима друштва, само да би накратко видео Светлост. Он се пење изнад гомиле како би се издигао из „диктатуре просечности“ и сусрео са Истином.

Смоква на коју се попео је „дрво живота“ усред пустиње његове душе. То је портал у духовни свет. Попети се на то дрво није лако – то је пут умирања „старог човека“. У гомили је лакше живети. Гомила ствара илузију заштићености. Кад сви вичу „ура“ – и ја вичем. Кад сви вичу „распни га“ – и ја тражим исто. Сви скачу – скачем и ја. То је пут смрти.

Пут живота захтева да се одвојите. То је страшно и опасно, јер ће одоздо ка вама полетети камење. Постали сте деструктиван елемент у матрици смрти, али другог пута нема.

Терапија именом

Христос зове Закхеја по имену. У библијској метафизици, име је суштина. Бог зна Закхеја у његовом изворном смислу – пре него што је постао „грешник“ и „цариник“. Када вам се Бог обрати по имену, то је акт обнављања личности из безличне масе греха.

Исус се зауставља под дрветом и немо гледа у Закхеја. У том тренутку, Бог у свакоме од нас види ону лепоту коју смо сами у себи давно сахранили.

„Сиђи брзо! Данас ми ваља бити у дому твоме“, каже Спаситељ.

То није молба, већ неопходност. Закхеј не каже: „Чекај да се спремим, да почистим кућу“. Он Га прима одмах.

Упад у хаос

Навикли смо да скривамо оно што је у нашој души иза лепих фасада. А Христос буквално упада у Закхејев дом – неочекивано. Бог се не гади наше прљавштине; Он улази у њу да би је осветлио изнутра.

Обећање Закхеја да ће раздати своје имање није социјална реформа, већ последица обожења. Када у човеку букне Светлост, материја губи своју власт. Он не даје новац зато што „мора“, већ зато што је постао „прозиран“. Полност бића чини материјална гомилања бесмисленим.

Спасење „овде и сада“

„Данас дође спасење дому овоме“ – ове речи одзвањају као химна. Спасење није нешто што се дешава тек после смрти. То је нешто што пробија стварност управо сада.

Сви смо ми на неки начин „изгубљени“ у лавиринтима својих амбиција, страхова и грешака. Прича о Закхеју нас учи да не постоји толико дубок пад у који не може продрети Христов поглед, и нема човека на којег Он не би могао погледати с љубављу. То је химна „другој шанси“ која се дарује свакоме од нас – не некада касније, већ овде и сада.

Протојереј Сергеј Успенски/СПЖ