Русија:Зашто не можемо да се решимо школараца са ножевима и аутоматима?

У школи у Краснојарску, ученица осмог разреда је запалила друге ђаке и ударала их чекићем. Дан пре тога, у школи у Кодинску, ученица је ножем напала своју другарицу из разреда. Истог дана у Уфи, ученик деветог разреда је из „страјкбол“ аутомата пуцао на наставника и остале ђаке. У децембру је у Одинцову (Подмосковље) школарац приредио крвопролиће и заклао ученика млађих разреда. Најстрашније је што се против овога не може учинити ништа „пуцњем прстију“.

Не постоји рецепт који ће одмах дати резултат. Зато што, без сумње, у сваком овом случају постоји неки окидач који непосредно гура у злочин. Али пре тога постоји читав комплекс узрока. Читава гомила, рекао бих, коју бисмо могли да анализирамо веома, веома дуго. Зато се одлуке често доносе палијативно и популистички – само да се јавност смири.

Ево неколико примера.

Када су се пре много година у Русији почели догађати први случајеви такозваног „скулшутинга“ – пуцњаве у школама, сви су занемели. Питали су се како се та западна зараза провукла код нас? Било је непријатно размишљати о тој теми, иако је требало. Требало је хитно нешто предузети. И наравно, одмах су смислили решење – наше школе се лоше чувају. Хајде да поставимо метал-детекторе и ангажујемо обезбеђење.

И шта, да ли је помогло? Те рампе су често ту само као „намештај“, што се види чим се неки инцидент догоди. Обезбеђење нема никаква права. Тако су нам, уосталом, и објаснили како је ученица у Кодинску пронела нож: обезбеђење нема право да претреса ученике.

Након случаја у Уфи, шеф Башкирије Радиј Хабиров изјавио је да ће, ако се испостави да је до пуцњаве довело вршњачко насиље (булинг), цело руководство гимназије бити отпуштено. И то је одлично „брзо“ решење – кривци су кажњени, другима је то поука. Али шта је суштина?

Како наставник треба да спречи насиље у школи ако је он увек тај који извуче дебљи крај и ако нема скоро никаква права?

Прво, тренутни систем у којем је школа – предузеће за пружање услуга – свео је ауторитет педагога на минимум. „Ко си ти, учитељице, да мени наређујеш?“

Друго, чим наставник покуша да спроведе неко „васпитање“, видео снимак ће се проширити друштвеним мрежама и наставник ће бити проглашен кривим. Данас није модерно истраживати чињенице, важно је скупљати прегледе на сензацијама, а ту је брзина реакције пресудна.

Треће, доћи ће родитељи да праве скандале и пишу жалбе – како се само неко усудио да њихово „мамино злато“ васпитава и да му даје примедбе.

Ово су само три очигледне ствари. Видите ли како се једно везује за друго? Дете, које родитељи постављају у центар универзума, постаје нетолерантно на примедбе других одраслих, за њега нема ауторитета. А нарочито не у школи, која је лишена ауторитета. Да ли ће у таквом случају помоћи откази?

Даље. Школарца су малтретирали – и он је починио злочин. Питање је: зашто је, заправо, дохватио нож, пушку или Молотовљев коктел? Одакле у глави убеђење да је то решење проблема? Опет, као једна од опција, погледајте горе написано: мали човек види да за његове мучитеље нема правде нити казне.

А ево и верзије из области психологије – „интернетизација“ свести доводи до тога да тинејџери почињу да перципирају живот као видео-игру. Можеш у сваком тренутку изаћи и почети изнова. Зато нема осећаја тежине последица, нема разумевања да то заиста може да му уништи будућност.

А психу пре свега сакате друштвене мреже. У њима су и најгори примери за угледање, али они који доносе популарност. Аустралија је, иначе, забранила друштвене мреже за тинејџере. Сличне забране припремају Француска и Грчка.

А зашто је насиље у школи уопште постало свакодневна појава? Да, деца су максималисти, деца знају да буду зла, али то раније није ишло до овог степена, није било свуда? И опет ћемо наћи гомилу повезаних разлога.

Ако заронимо сасвим дубоко, видећемо и првобитни узрок. Дошло је – након промене социјалног уређења земље – до смене идеолошке парадигме у друштву са „човек је човеку друг, пријатељ и брат“ на „човек је човеку вук“. И управо та промена вуче за собом све остало.

Како са тим нешто на брзину урадити? Никако.

Дмитриј Попов/Абзац