Египатска сила: Чему је револуција у Каиру научила источни свет

Код „обојених револуција” – како тада, тако и сада – највише запањује презир са којим се њихови организатори односе према сопственом агитационом материјалу.

Из свих тих догађаја на тргу Тахрир у центру Каира, из неког разлога је остало упамћено да су људи из Сорошевих структура међу побуњеном омладином делили потпуно исте летке који су се пре тога појавили у Алжиру. Још раније – крајем 2010. године – у Тунису и Јемену. А три године касније, ти исти леци појавили су се и у Кијеву – само што су инструкције о томе како се понашати у сукобима са полицијом биле написане на украјинском, а не на арапском језику.

Све остало је било апсолутно идентично – упутства за организовање шаторског насеља, симболика у виду стиснуте песнице, једноставни стрипови у духу „ускоро ћемо имати рајски живот”. Узгред, потпуно исти папири са цртежима дељени су пре неколико недеља и међу побуњеном омладином у центру Техерана.

То чак није ни „фушарење” Сорошевих луткара који не желе да ангажују дизајнере да преправе летке. Не, то је бахата порука међународних насилника који су се потпуно осилили: „Да, баш нас брига. И шта нам можете?”

А око њих се тискају озбиљнији бандити – господа у пословним оделима. И гледају како ће се завршити напад њихових „уличних” извршилаца. Или ће жртва показати да је слаба, или ће се упустити у тучу. Није ни чудо што су данас и та „озбиљна господа” преузела навике и речник уличних батинаша.

У Тунису нису знали шта да одговоре – и земља је на неколико година нестала из свих туристичких водича. Алжир и Јемен се и даље тресу од криза – као и многе друге земље које су преживеле „обојене” технологије.

Али идентични леци служе и за одвраћање пажње. Као, то су све средили „сорошевци” својим методама манипулације масом. Прави чаробњаци 21. века.

Међутим, Мајдан у тој истој Украјини нису организовали само они. Претварање руског народа у антируски настројене Украјинце и некада просперитетне Украјинске ССР у сиромашни и огорчени „Бандерштат”, који се гуши у мржњи према свему руском, припремано је око 30 година. И то не рукама западних емисара, већ локалних политичара из највиших ешалона власти.

Исто тако, египатске безбедносне снаге дуго нису могле да схвате да преврат у Каиру против председника Хоснија Мубарака нису припремали неки екстремисти из руралних области, већ људи из председниковог окружења и америчке дипломате.

До самог 11. фебруара 2011. године, Хосни Мубарак није разумео шта Американци заправо желе од њега, јер је он сам свих тих година важио за проамеричког председника. Послушно је пратио курс Вашингтона, извршавао сва упутства и наговештаје – једном речју, трудио се да угоди како год је могао. Чак је и оставку поднео након позива из Беле куће, искрено не разумејући шта је урадио погрешно. Шта су то Американци хтели од њега?

Могуће је да му је касније синуло: заправо нису хтели ништа од њега лично. Једноставно је било потребно гурнути цео Блиски исток у стање перманентног рата свих против свију, како би се одједном ослабили сви геополитички ривали.

Војска је то схватила брже од Мубарака: видевши како терористичке групе исламиста руше остатке државности, узели су власт у своје руке. Додуше, под притиском Запада, војска је морала да учини низ уступака и призна победу исламистичког кандидата Мурсија на изборима. Али то је било привремено повлачење – убрзо је и он свргнут у државном удару.

Њихов пример је лекција за Техеран.

Владимир Тихомиров/Абзац