Илија Петровић: Самоoпредељење до самоистребљења

Пре неко вече натрчим на једну постарију недатовану вест да је “шеф српске дипломатије Ивица Дачић најавио да ће српски научник Михаило Пупин и 28. председник САД Вудро Вилсон добити заједнички споменик у Београду. Разлог је једноставан – стота годишњица од подизања српске заставе на Белој кући, који је на бази личног пријатељства са Вилсоном, иницирао Пупин”.

Због оних који не знају колико и Ивица Дачић, ваља подсетити на Пупинову самохвалу да на Мировној конференцији у Паризу (1919), Румуни нису могли побити чињеницу да је становништво Баната србско, нарочито у ономе крају у коме се налази његов родни Идвор. “Председник Вилсон и г. Лансинг познавали су ме лично (познавали су га а нису били пријатељи, као што то Пупину подмећу његови романтичарски биографи а наивне добричине прихватају безрезервно – ИП) и када су од југословенских делегата (а не од њега, Пупина! – ИП) дознали да сам родом из Баната, румунски разлози изгубили су много од своје убедљивости”.

О томе да Пупин, примера ради, није био пријатељ са Лансингом, посредно може сведочити рад Драгољуба Живојиновића под насловом Црногорска мисија у САД 1915. године, објављен у Гласнику цетињских музеја, Цетиње 1979, у коме се говори о напору већег броја појединаца и група да се чланови те Мисије ослободе од законских прогона по Америци и, наравно, суђења. Радило се о томе да су се Сједињене Државе све до пролећа 1917. године доследно држале неутралности у Великом рату, што је црногорској Мисији била стварна и једина сметња да, за попуну својих војних јединица на црногорском ратишту, по Америци купи добровољце пореклом из тадашњих крајева под аустроугарском влашћу. У том кругу заинтересованих да се нађе правно решење за судбину похапшених црногорских “мисионара”, налазио се и Роберт Лансинг, амерички државни секретар за спољне послове, човек који је “у европском рату видео погодно средство за остварење америчких државних интереса”. Пуна четири месеца вођено је правно и дипломатско надмудривање око насталог спора – у коме је Лансинг био незаобилазна личност -, а Михаило Пупин, и сам “до грла” у целом случају, ниједном није тражио помоћ од г. Лансинга који га је “познавао”, још мање од истога тог Лансинга свога наводног пријатеља.

Што се тиче домишљених тврдњи о школском другарству и пријатељству са тадашњим америчким председником Вилсоном, те да се са њим није премного ни познавао, сведочи и сам Пупин својим писмом Хинку Хинковићу (1854-1929), члану Југословенског одбора, писаним 22. септембра 1916. године, у коме и не помиње председника Вилсона, већ се позива на неке своје несигурне везе (обећано му је, ако га убеди), са бившим републиканским америчким председником Теодором Рузвелтом (1858-1919).

Позабавимо ли се подизањем заставе као поводом за споменичење    – кад би се свим “подизачима” дизао споменик, посматрачима би био укинут простор за кретање – чак ћемо и “озбиљним” тумачима из “научних” кругова у Србији, оставити премало времена да брже или спорије протрче кроз Вилсонове политичке ставове. При томе, они ће се вероватно задовољити сазнањем да је мноштво малих нација и колонија, са нестрпљењем и зебњом ишчекивало да “велики” одлуче о њиховој судбини, те да су “највеће наде полагане у америчког председника Вудроа Вилсона чија је званично прокламована спољна политика охрабрила теж-ње малих и дотад потлачених народа да и они, коначно, добију своје националне државе. Потоње разочарање било је сразмерно оптимистичким очекивањима јер се брзо испоставило да Вилсонова прогресивистичка идеја о самоопредељењу није намењена свим народима, свакако не онима који су насељавали територије предвиђене да се деле као ратни плен”.

Због таквог “прогресивистичког испостављања” није се ни десило да се ико од оних који су залуђени Вилсоновим “идејама о самоопредељењу”, запита како тај момак да своје идеје није најпре понудио американским државицама – ако не свим а оно бар неким од оних педесетак.

А и да је неко од тих залуђеника у америчке “вредности” нешто и посумњао, барем на трен, одбацио би то јер, побогу, ко би смео посумњати да ли у Вилсона, да ли у америчку ратну неутралност током Великог рата. Ако је већ тако, ко би могао и помислити да би у понешто могла бити увучена тамо нека Русија, земља чији је индустријски развој, у време које је претходило “пролетерској револуцији”, надмашио стопу раста западних индустријских гиганата САД, Енглеске и Немачке – руска научна, уметничка и културна достигнућа да не помињемо.

У таквим условима, све те залуђенике ваља оправдати што су “заборавили” да је водећу улогу у прећутаном разарању Русије имала баш Америка, најпре финансирајући Јапан да уђе у рат 1905. и да Русију нападне с истока, а потом и ДругаЛењира, да 1. маја исте године покрене “револуцију”. Ти су догађаји тек донекле успели да ослабе Русију, али не и да успоре њен економски успон: Лењинова побуна је сломљена и он је побегао у Швајцарску, Троцки се нашао у Америци, а Стаљин у Сибиру.

И ваља их оправдати за незнање о ономе што је записао Ралф Еперсон (1937): “Западне државе су током Првог светског рата желеле разарање, по сваку цену, савезничке Русије: и Америка, и Француска, и Британија. У том науму им је помогла и непријатељска Немачка. То се доказује на основу слања ‘револуционара’ у Санкт Петербург из Швајцарске и Америке, а преко Немачке и Шведске. Из Америке је кренуо бродом за Шведску Лав Троцки (правог имена Лејба Бронштајн – ИП), са 275 својих следбеника… Американци су му дали 10.000 долара (огромна сума за 1917. годину), а у Шведској га је чекало много више новца у једној банци. Да је овим руководила Влада САД, а не неке тајне организације (како многи ‘познаваоци’ тајних друштава пишу), види се по томе, што су канадске власти откриле код Троцког доларе у једној успутној луци, ухапсиле га и новац му одузеле. Интервенисао је амерички председник Вудроу Вилсон и тражио од Владе Канаде да се Троцком врати новац и да га укрцају на брод. Узалуд су била упозорења канадских државника да Троцком и друговима треба спречити одлазак у Русију, да тамо не би изазвали грађански рат и тако помогли непријатељској Немачкој, која ће, тада, убити више канадских и америчких војника и официра. Овакви покушаји Канађана су пропали, јер је Вилсонова администрација направила притисак на Владу Канаде, да ослободи Троцког и његове следбенике и да их пусти да отплове за Русију”.

Да тамо изведу “октобарску револуцију” (1917) и да, према једној студији америчког Поткомитета за унутрашњу безбедност, полувековна комунистичка владавина смањи руско становништво за “најмање 21,5 милион људи” погубљених или умрлих у логорима Совјетског Савеза. А можда и више јер аутор тог извештаја тврди да је његово “предвиђање конзервативно и да реална бројка износи чак 45 милиона”. Неким Американцима се чинило да је и то премало, а Харију Труману, првом америчком председнику после Другог светског рата, “омакло” се, без обзира на све стварне или претпостављене жртве, да каже како се “Русија издигла из мрачног доба тек 1917”.

Није требало много чекати да се, у неким појединостима, види шта је тако “просветљеној” Русији (у међувремену “унапређеној” у Совјетски Савез) донела увезена “револуција” геноцидне природе: грађански рат од 1918. до 1920. однео 10,180.000 живота, око милион грађана избегао је у иностранство (ДругЛењир говорио је о два милиона, а из Лиге народа, 1926, потекао је податак да их је било 1,600.000), податак совјетске Централне статистичке управе казује да је 1922-23. од глади умрло 5,053.000 људи, истраживач И. Г. Ђађин је у једном чланку писаном 1976-78. проценио да је у периоду од 1929. до 1933. изгубљено 15,200.000 људи (власт је његово истраживање оценила тако што га је одмах ухапсила), новија истраживања казују да је од доласка бољшевика до краја 1946. године, у много мањој и мањељуднијој Украјини помрло од глади (1921-1923, 1932-1933) и побијено током великог терора и у Стаљиновим чисткама око двадесет један милион људи, те да је током Другог светског рата вођеног с искључивим циљем да се православном руском (и србском) свету дође главе, Русија изгубила око двадесет милиона људи – девет милиона војних лица и једанаест милиона цивила.

(Новосадска Застава, број 10, јануар 1921, писала је да “од како су несретном Русијом овладали Јеврејин Лав Троцки-Бронштајн и његова разбојничка банда, од то доба је Русија постала прави пакао за сваког доброг Словенина”).

Пошто се уверио у успех своје и немачке лењотроцке “револуционарне” мисије која је, уз већ помињане жртве, оформила републике и њихово право на самоопредељење укључујући и право на отцепљење (истина, под строгом контролом бољшевичке партије, што је у обичном свету створило зезалицу о “анархији у оквиру закона”), Вилсон је 8. јануара 1918. године пред америчким Конгресом и Сенатом прочитао своју поруку нацији, односно своје услове за склапање мира, познате под називом Програм од 14 тачака. Програм као програм, довољно неодређен и уопштен, што се не може рећи за шесту тачку која гласи:

“Са руске територије евакуисаће се све стране војне снаге, тако да ће, уз најбољу и најслободнију сарадњу других народа света, Русија имати прилику да слободно, неспутано и независно одреди правце свог политичког и националног развитка. Са уређењем које себи сама одабере, Русији ће бити обезбеђен искрен пријем у друштво слободних народа; при томе, она може рачунати на сваку помоћ која јој буде потребна и коју зажели. Не доводећи то у везу са својим интересима, нације-посестриме пружиће доказ своје слободне воље и сопствене интелигентне и несебичне симпатије према Русији и њеним потребама”.

Овом тачком, најопширнијом у свом четрнаестотачкастом Програму, Вилсон указује на стварни значај своје ратне победе против Русије, победе извојеване у специфичним условима: Сједињене Америчке Државе водиле су свој рат, оне су избегле да их зараћене антантне силе у Великом рату назову својим савезницима јер им се ратни циљеви нису поклапали.

Али, зато, десета тачка предвиђала је да ће се “народима Аустроугарске, чије место међу народима желимо видети обезбеђено и зајамчено, дати најшира могућност за аутономни развитак”, а једанаеста да се “Србија и Црна Гора морају евакуисати, окупиране територије обновити, а Србији признати слободан и сигуран пролаз ка мору”. И једно и друго било је недовољно одређено, тако да је Никола Пашић затражио од својих посланика на страни да сазнају шта они, Американци, “подразумевају под горњим формулама и зашто траже ослобођење Румуна и Талијана, а не траже ослобођење и оног дела нашег народа, који је био под Аустро-Угарском. А тако исто да виде, да ли се помишља и на Берлински Уговор, кад се говори о васпостављању погажених уговора, пошто је и Берлински Уговор, анексијом Босне и Херцеговине, исто тако једнострано био повређен, као и уговор, који је гарантовао неутралитет Белгије”    (Милан П. Ђорђевић, Србија и Југославија за време рата 1914-1918, Београд 1922, 155-156).

Мање или више нејасно, али је то Мира Радојевић (1959), писмени академик од историје, превела речима да се Вилсон “вођен својим идеалима… заложио за право народа на самоопредељење”.

Најважнији, ако не и једини амерички циљ, и Вилсонов као америчког предводника, био је да се оствари многовековни труд западнога јаловог света, усмерен на стицање некога “вишег” места на општељудској лествици, те да се уништи стварни творац људске цивилизације.

Србски народ – а Руси су србско племе које и иначе учи учи да су тамо дошли одовуд, појам “Словени” први пут се помиње 491. године -, народ који су учени странци још пре скоро два века препознали као почетни народ-мајку, а његов језик, србски – као језик-мајку.

Но, било како било, принцип обећаног самоопредељења, нарочито за Србе, у праксу је увео броЗЛО, најпре на шумском заседању Авноја (крајем новембра 1943), тако што им је све своје одлуке донео (наметнуо) без присуства србских представника. Они из Србије који су тамо заседали, нису били Срби јер, како је то објаснио Милован Ђилас, “принц Политбироа”, они су, чим су постали комунисти – престали бити Срби. По том основу, Србија се “самоопределила” да има две покрајине, да се индустрија из ње пресели у “братске републике”, да Буњевци и Шокци, њени римокатолички житељи, декретом буду “унапређени” у Хрвате, да јој језик, уместо србског, буде “српскохрватски”, да припадници националних мањина имају и “нека” права недостижна већинском народу, србском, да председник једне “самоопредељене” области, потом и потпредседник “самоопредељујуће” државе буде страни држављанин… Све то утицало је да су се бројни Срби, у страху да им се не би приписали национализам и шовинизам, самоопредељивали у “Југословене”, одрицали се србске духовности у корист западних “вредности”, заборављали на ћирилицу, брисали србску историју…

Како у Србији и даље влада законитост названа “и после броЗЛА – броЗЛО”, све самоопредељујуће броЗЛОвске тековине сачуване су до дана данашњег, без и најмањег наговештаја да би се у томе ишта могло изменити. Чак ни ратне (не)прилике пре тридесетак и нешто година нису деловале будилачки, тако да се команданту једнога гарнизона могло десити (можда је таквих случајева било више) да животно угроженим Србима онемогући приступ оружним магазинима, не би ли се одбранили од већ наоружаних усташа – не може им дати оружје јер, ако би га дао њима, Србима, морао би га дати и припадницима осталих народа и народности, националних мањина и етничких група…

Па се и даље негују самоопредељујући центри за разбијање Земље Србије:

– Брине се о опстанку јединог санџака у свету јер су Турци одавно заборавили на седамдесетак својих – само Србија, ваљда самоопредељена да не љути Турску (можда ће од ње настати ново окупационо Османско царство), чува онај антисрбски;

– Кад је већ фашикратска Европа отела Косово и Метохију и поклонила их “онима који се нису вратили”, властодршцима у Србији не смета да нека тамо села, на југу Србије (изван Косова и Метохије) у којима живи нешто Арнаута, безбрижно раде на свом самоопредељењу Арбанији;

– Просветне институције, нарочито унезверитетске, свој “аутономни” статус користе да, кад су већ почели да користе уџбенике произведене на фашикратској страни, “исплове” из Србије, не би ли преживели на фашикратском сметлишту у тренутку кад марксистички сатанисти буду Србију извукли на дебело море и тамо потопили;

– На тој се самоопредељујућој линији налази и којекакав тужибапски и кривосудни отпад који у свему србском, чак и у чињеници што га србски свет плаћа својим знојем, види прилику да се самоопредели “у корист свесрбске штете”;

– Бројне политичке странке, иако основане на законској поштапалици да им деловање “не може бити усмерено на насилно рушење уставног поретка и нарушавање територијалне целокупности Републике Србије, кршење зајемчених људских… права”, своје активности, нарочито од времена кад су се укључиле у покрет познат под називом “Насиљем против Србије”, усмеравају искључиво против србских националних интереса правдајући то правом на самоопредељење до отцепљења, да ли од Отаџбине, да ли од сопствених корена, да ли од људскости;

– Уставном одредбом да је “Република Србија световна држава”, те да су “цркве и верске заједнице одвојене од државе”, иста та Република Србија, у незнању да појам religo, religare значи, изворно: бити у вези, повезан, бити јединствен, здружен, сложан, солидаран, самоопредељује се да постоји као нејединствена и без духовности јер унапред и беспризивно не допушта да се нека религија, незнано када и како, успостави “као државна”;

– Имајући у виду многовековно искуство да породица представља темељ, стуб и кров једнога друштва, сасвим је извесно да “производња” дечјих права не само што разбија породицу, већ оставља могућност свима и свакоме да се у свему и свачему самоопредељује по тренутном расположењу не водећи рачуна ни о породичним ни о друштвеним интересима;

– Великодушно се допушта којекаквим организованим групацијама наводно страначким, покретним, фронтовским, центровским, јединственим, здравственим, новоличним… као и многохиљадним невладиним организацијама (блокадероње који су се уз њих пришљамчили да не помињемо) да се самоопредељују уз разну западњачку антисрбску булументу спремну да им “покрију” услугу којом ће, издајнички, “у домаћој радиности”, обавити оно што њима, западњацима, није успело током претходних дванаест и по векова – да коначно сатру србски род.

Како се чини, Државу Србију као институцију ништа од тога не брине, баш као да Жива Држава Србија не постоји – она Часна Жива Држава којој је једино “самоопредељење” да под притисцима западне фашикратије – опстане …

Илија Петровић