Како се преподобномученик Макарије није повукао пред ордом

Септембар 1678. године још памти дим над Дњепром и стотине људи у саборној цркви. Прича о преподобномученику Макарију Овручком је прича о пастиру који није напустио своје овце зарад спасења сопственог живота.

Читајући летописе Самуила Величка и Григорија Грабјанке о септембру 1678. године, схватате: тадашња Правобережна Украјина није мирисала на зреле јабуке, већ на горку гареж и свежу људску крв. Хетманштина је била раскомадана, Чигирин се претворио у тињајуће згариште, а турско-татарске хорде Кара-Мустафе кретале су се ка северу попут воде која испуњава сав простор који јој се не опире. Над Дњепром је лебдела тешка измаглица од спаљених села, а само је Каневски Успенски сабор остајао непомичан – као тачка око које се полако окретао сав тај хаос.

Ту сусрећемо преподобномученика Макарија (Токаревског). Рукописна белешка на маргинама „Беседа Јована Златоустог на 14 посланица св. апостола Павла“ суво и без патоса набраја његове дужности: „Макарије Токаревски, архимандрит Овручки, игуман Пински, Купјатицки, Каневски“. Иза сваког од ових манастира стоји прва линија борбе против Брестовске уније, а Макарије је сваки пут одлазио тамо где је православљу било најтеже. До 1678. године иза њега су били разорени Овруч, привремено уточиште у Кијево-печерској лаври и, на крају, Канев, где га је та септембарска најезда затекла са тешким свежњем гвоздених кључева од врата саборне цркве – кључева који су тада значили много више од било каквих златних обележја власти.

Тврђава од молитве и древног камена

Успенски сабор у Каневу, основан 1144. године за време кнеза Всеволода Олговича, до почетка септембра 1678. године био је препун људи: жене, деца и старци из свих околних разорених насеља сливали су се овде као птице које гони пожар, не знајући да ли иза следећег брда постоји иједно живо дрво. Људи су веровали у древне зидине и у свог пастира, који је имао све могућности да пређе на леву обалу и остане жив. Али, он то није учинио.

Гледајући документа тог времена, упада у очи један детаљ: непосредно пред напад, архимандрит Макарије је током глади разделио сву манастирску имовину мештанима. Када су у септембру 1678. Турци пришли сабору, у манастирској каси буквално није било ничега. Важно је то запамтити када будемо тражили одговор на питање о „благовима“ манастира.

Четвртог септембра освајачи су упали у Канев. Преподобни Макарије им је изашао у сусрет са крстом у рукама – право на црквену припрату, одакле су га одмах зграбили. Сведоци су записали: обесили су га за руке и ноге између два стуба, као што се не веша човек, већ знак упозорења. Иза његових леђа – у сабору, иза закључаних храстових врата – стајале су стотине незаштићених људи, којима је овај човек био последња нит која их је повезивала са оним што је чвршће од дрвених зидова. Његова смиреност је, према истим сведочанствима, деловала на људе снажније него присуство читавог пука козака.

Дијалог на прагу вечности: кључеви од неба

Освајачи су тражили благо – злато, црквене предмете, демонстративно признање победе над православном вером. Одговор преподобног Макарија забележен је у акатисту: „Моје благо није на земљи, већ на Небесима. А имовина цркве је у благодати и милости Господњој“. То није реторика. Разделивши све гладнима, није изговорио ниједну лажну реч – земаљских богатстава у манастиру заиста није преостало. Његов одговор га је стајао живота, што је, по свему судећи, савршено јасно разумео и пре него што је било шта одговорио освајачима.

Три дана су га мучили – палили, тукли гвозденим шипкама, држали на стубовима. Према житијским изворима, за све то време није пустио ни један јецај и наставио је да се моли. „Примити венац нетрулежни није могуће другачије него подвизавајући се законито“, говорио је својој пастви још пре почетка опсаде. Седмог септембра 1678. године, када је постало јасно да овог човека није могуће сломити, преподобномученику је одсечена глава.

СПЖ