Гностицизам: Како су покушали да хришћанство претворе у елитистички клуб

У првом веку Цркву није нападала војска, већ интелектуална елита. Људи са дипломама, митологијом и дубоким презиром према онима који ловe рибу голим рукама.

Године 1945. у близини египатског села Наг Хамади, сељак по имену Мухамед Али пронашао је глинени ћуп у којем су се налазили древни папируси. Део рукописа је нехотице спаљен пре него што се схватило о чему је реч, али оно што је остало заувек је променило наше разумевање раног хришћанства. Ови текстови су доказали да су свети оци Цркве – попут Иринеја Лионског – са застрашујућом прецизношћу цитирали гностике. Карикатура коју су они описивали испоставила се као веродостојан портрет.

Стварање „Бога-неудачника“
Да бисмо разумели са чиме се рана Црква суочила, морамо зарити поглед у гностичку слику света. Гностици су веровали да Истинити Бог нема никакве везе са овим материјалним светом. Свет није створио Бог, већ „Јалдаваоф“ – унакажени, нижи дух који је умислио да је једини бог. За гностике, материја је затвор, а Стари завет је дело тамничара који жели да људе држи у покорности.

Гностицизам је уводио ригидну кастинску систему:

Пнеуматици: духовна елита, спасени рођењем, без обзира на своје поступке.

Психици: обични верници, којима се можда може помоћи.

Гилици: материјална маса, осуђена на уништење.

Ово је био директан удар на хришћанско учење о покајању и спасењу које је доступно свима.

Апостол Павле против „лажног знања“
Апостол Павле је препознао опасност много пре него што је Иринеј Лионски постао епископ. Где год је проповедао, за њим су ишле групе које су преузимале његову терминологију (попут речи „гнозис“ – знање), али су јој давале потпуно изопачен смисао. Павле је у својим посланицама, посебно оној Тимотеју, крикнуо: „О, Тимотеје! Сачувај повјерено ти, и клони се поганих празнословља и препирања лажног знања (гнозиса)“ (1. Тим. 6:20).

Није Павле био против знања, већ против „знања“ које нуди презир према телу, кастинску поделу људи и „Христа-привиђење“ који није заиста умро на Крсту.

Докетизам: Привиђење уместо Спасења
Главни злочин гностицизма био је однос према Крсту Господњем. Ако је материја зло, онда Бог није могао постати човек. Гностици су тврдили да Христос није имао стварно тело, већ да је само изгледао као човек (докетизам – од грчког докеин, „чинити се“). У једном гностичком рукопису налазимо сцену у којој „спаситељ“ седи на дрвету изнад крста и смеје се док неко други бива разапет уместо њега.

Овим су гностици убијали све: ако нема праве плоти, нема ни праве крви; ако нема крви, нема ни жртве; ако нема жртве, нема ни искупљења. Спасење се претварало у интелектуални квест за „одабране“, где главна вредност није љубав, већ елитистичка информација.

Зашто се гностицизам враћа?
Данас мало ко чита древне гностичке текстове, али њихова идеја живи у новим облицима. Када неко каже: „Верујем у Бога, али не треба ми Црква, имам свој канал везе“, то је чисти гностицизам. Презир према црквеној заједници и Светим Тајнама зарад „личног просветљења“, као и подела људи на „будне“ и „масу која спава“, суштински су исте идеје.

Гностицизам се враћа јер ласка човеку. Он му каже: ти си искра у тами, ти си изнад овог света, не мораш да се кајеш, само се сети ко си заправо. Хришћанство говори супротно: ти си грешник као и сви други, свет је Божије дело и леп је, тело је храм, а спасење долази кроз стварни Крст и Крв Христову – која тече, а не која се само „причињава“.

Свети Иринеј Лионски је своје дело закључио тврдњом да је Бог овај свет створио добрим и да је у њега ушао телесно да би га исцелио. То је остао изазов за све оне који и данас преферирају да „лебде“ изнад стварности, само да не би рукама дотакли туђе ране – као што је то чинио Христос.

СПЖ