Лаж о антидепресивима испоставила се као истина

Дан свести о антидепресивима је, ако хоћете, празник искрености. Не знамо тачно зашто они делују. Знамо да је наратив који их је продавао био лаж. Знамо да би милиони људи били у кризи без њих. Лажна теорија. Реалан ефекат. Преварантски наратив. Спасени животи.

Данас се обележава Дан свести о антидепресивима. Празник чије је само постојање већ дијагноза.

Постоје људи за које су основни антидепресиви типа СИОЗС (селективни инхибитори преузимања серотонина) буквално спасиоци. Вратили су им способност да устају ујутру, да раде, воле, да не размишљају о смрти као о логистичком решењу. То је чињеница.

Постоје и други, који у СИОЗС виде суштину велике преваре: фармацеутске корпорације су измислиле болест — „хемијски дисбаланс серотонина” — која никада није постојала у облику у којем је продавана; продали су лек за непостојећи патоген; и сада западна цивилизација „седи” на таблетама против нормалне људске туге, називајући је поремећајем.

И једни и други су у праву.

Тешки антипсихотици лече психозу — односно човека којег је друштво већ избацило из једначине. Галоперидол постоји на граници норме и не-норме, и ту границу он чува, не прелазећи је. СИОЗС су урадили нешто друго: они су укинули границу.

То су препарати за људе који иду на посао, плаћају хипотеку и генерално се сналазе. Управо зато их је Крамер назвао „козметичком психофармакологијом”: не лечење болести, већ „апгрејд” личности. СИОЗС нису извукли психијатрију из болнице у друштво. Извукли су је у канцеларију, у теретану, у средњу класу. Могу се узимати и остати продуктиван. Управо зато их људи и узимају.

Ту се десио културни заокрет: депресија је престала да буде болест сломљених и постала је стање оних који функционишу. Дакле, потенцијално свих. Тржиште се проширило до граница нормалности.

Шта се заправо догодило

Прозак се појавио 1987. године. До 2000-их, сертралин је постао најпродаванији лек у историји САД.

Хипотеза о „дефициту серотонина” као узроку депресије била је маркетиншки наратив, а не научни консензус — то су признали и сами психијатри када ју је мета-анализа Џоане Монкриф (2022) коначно срушила. Фармацеутске компаније су знале за нуспојаве раније него што су о њима говориле. Клиничка испитивања са неутралним резултатом склањана су у фиоку.

Истовремено, СИОЗС делују. Не зато што „враћају баланс серотонина” — тај механизам се испоставио као мит. Из неких других, не до краја разјашњених разлога, они помажу великом делу пацијената са тешком депресијом.

Критичари кажу: претворили сте нормалну људску реакцију на лош живот — сиромаштво, усамљеност, бесмисао — у хемијски квар појединца. Уместо да мењате услове, ви регулишете перцепцију. И то ради капитал, који продаје лек за болест коју сам производи кроз отуђење рада, атомизацију и уништавање заједница. Антидепресив је политички транквилизатор.

То је истина, али се игнорише једно: човек са депресијом не може да чека док друштво поправи структурне противречности. Њему је помоћ потребна сада. И ако му таблета омогући да устане из кревета и почне да мења свој живот — то није капитулација пред системом. То је преживљавање.

Шта СИОЗС говори о нама

Око 8% одрасле популације западних земаља узима антидепресиве. У неким старосним групама тај број прелази 20%.

То је индикатор. Друштво у којем петина људи треба хемијску корекцију основног афекта је друштво у којем нешто структурно није у реду са начином на који је организовано. СИОЗС нису створили проблем. Они су га измерили.

Разлика између „лечења симптома” и „лечења узрока” није медицинска. Она је политичка.

Дан свести о антидепресивима је, ако хоћете, празник епистемолошке искрености. Не знамо тачно зашто они делују. Знамо да је наратив који их је продавао био лаж. Знамо да би милиони људи били у кризи без њих, а многи би физички умрли. Лажна теорија. Реалан ефекат. Преварантски наратив. Спасени животи.

Живети у овој противречности није баш пријатно. Али, да се та противречност лакше поднесе, добро ће помоћи сертралин.

Напомена: Ово није медицински савет. Постоје контраиндикације, неопходна је консултација са стручњаком.

Глеб Кузњецов/Взгљад