Бизмарк није имао српско порекло!

Бизмарку се код нас без икаквог стварног основа приписује да је изјавио: „Ми (Немци) и Срби би смо покорили Европу“. Документа о истинитости те тврдње нема, јер то нису Бизмаркове речи.

Борислав Пекић је записао да је од Милића од Мачве чуо како Бизмаркова баба није знала немачки, како је говорила српским језиком, као и да је чак Бизмаркова последња реч на самртничкој постељи била „Србија“. О томе „постоји податак“, тврдио је Милић, а забележио Пекић. Где је тај податак, који наводно „постоји“? Тражио сам, али „податка“ о Бизмаковом српском пореклу нема. Наилазио сам на слике на којима балвани небом лете, наишао на икону на којој Михаил Горбачов има анђеоска крила, на цркву живописану фреском на којој Света тројица о рамену носе српске чобанске торбице… Постоји чак и Сентиментална повест британског царства. Међутим, о српском пореклу Бизмарка податка нема.

Од некуд се у прилог тврдњи о Бизмарковом српском пореклу појавила и чудна изјава која се са профила Лужички Срби проширила Фејсбуком, да је Бизмрк, бајаги, негде изјавио: „Моја баба не уме добро да говори немачки, али зато уме добро да србује“. Наравно, ни о томе нема документованог извора јер се ради о измишљотини.

Наилазим чак и на тврдње да је Мартин Лутер био некакав „лужички Србин“ и сличне глупости. Сва та „постојања“ и „чињенице“ су такође израз маште паметњаковића. Мартин Лутер је био син саксонског рудара и предузетника. Презирао је Србе. О томе има података у документима, и оно што сам у документима успео да откријем о томе, објавио сам. Србе је сматрао „најгорим од свих народа“, „сељачинама“ и „крадљивцима“.

Пошто се међу јужним Србима упорно увећава фама да је Бизмаркова мајка или баба била некаква Српкиња, морамо знати да то уопште није истина. Зато, хајде да видимо шта о прецима немачког „челичног канцелара“ заиста кажу подаци, а нарочито шта сведоче подаци о Бизмарковим бабама.

Бизмарково порекло по очевој линији

Бизмарков отац је био Карл Вилхелм Фердинанд фон Бизмарк, син Карла Александера фон Бизмарка и Кристине Карлоте Готлибе фон Шелфет. Карл Александер и Кристина Карлота су се венчали у сеоцету Вјербно (Werben) у области Бранибор (Brandenburg). Вјербно је некад давно било словенско село, али Бизмаркови нису били Срби, већ јункери. Преци њихових кметова су можда некад били Словени. Кулучили су они Бизмарковима, а Бизмаркови су господарили из „једног замка који је био јако леп, јер је имао прозоре“, како би то рекао Волтер у свом Кандиду. Наиме, дворац су Бизмаркови назвали Лепокућник (Schönhausen). Зато се и лоза Бизмаркових, којој је припадао и њихов син Ото, прозвала Бизмарк – Шенхаузен.

Отац немачког „челичног канцелара“ је био син Августа Фридриха фон Бизмарка и Штефаније Карлоте фон Девиц. Штефанија Карлота je била баба Ота фон Бизмарка по оцу и она је умрла веома млада, с 28 година. Њена фамилија није била јункерска, већ много вишег ранга, јер је дубоко поштована међу старим немачким историјским племићким фамилијама, а страхопоштована међу немачким јункерима. Фон Девици су присутни у историји од XIV века. Први од њих (Ото и Улрих) су постали грофови на отетој земљи некадашњих словенских Бодрића, пошто су учествовали у истребљењу Бодрића у крсташким ратовима. То што су немачки грофови у својим називима имају имена поседа која су очигледно словенског порекла не значи да су и сами били Словени, већ значи да су своје феудалне земљопоседе отели од Словена. У Немачкој се веровало да је фамилија фон Девиц прастара немачка властелинска фамилија, једна од ретких које припадају ексклузивном крвносродничком реду за који се веровало да потичу од прастарог рода господара човечанства. Тај умишљени господарски крвни ред су немачки маштари племићких генеалогија прозвали Adel или Adelsgeschlecht, тј. „Орловски ред“. Веровало се да од тог тајанственог крвног рода воде порекло сви родови витезова и господара у свету.

Бизмаркова порекло по мајчиној линији

Мајка Ота фон Бимарка Вилхелмина Лујза Менкен је била ћерка херцога Алексиуса Лудвига Менкена и Јохане Елизабете Бекел.

Алексиус Лудвиг Менкен је био једна од најважнијих и најбоље обавештених личности Пруске свог доба. Био је шеф кабинета пруског краља Фридриха Великог (и творца система модерне опште шпијунаже), а потом његовог сина Фридриха Вилхелма II.

Баба Ота фон Бизмарка по мајци, Јохана Елизабета Бекел, била је из Шћећина, града који је веома давно раније био пољски град. Међутим, након Седмогодишњег рата је под притиском германизације потпуно нестајало становништва које је говорило словенским језиком или имало свест о словенском пореклу. У место, некада насељено Словенима, насељавано је немачко становништво. До 1630. године у Шћећину није више било ни једног грађанина словенског рода. Најзад, 1720. г. Шћећин је постао део Пруске државе. Јохана Елизабета Бекел је крштена 1775. г, у доба када тамо није било ни једног словенског становника, 1755. г, па стога ни њени родитељи нису били словенског рода. Звали су се Вилхелм Рајнхард Бекел и Шарлота Елизабет Милер. Тек сто година касније, средином XIX века, у Шћећину се поново појављују Пољски досељеници. Овог пута су Пољаци дошљаци у чистонемачком граду, ступају у њега као гастарбајтери немачке индустрије Шћећина. Ипак, и током целог XIX века Немци чине 95% становника Шћећина. Шћећин је постао пољски град поново тек пошто су га ослободиле трупе Црвене армије и пољске Армије крајове.

Наравоученије лаковерним Србима

У Дневнику писца је пре више од једног века Фјодор Достојевски записао да кад Рус удари Немца овај се буни јер је то „варварско дело“, али кад Немац удари Руса, Рус се хвали да га је „дотакла рука културног човека“.

Наивним јужним Србима данас неко каже да је Бизмаркова баба била Српкиња, они олако поверују да је то истина, а својом наивном маштом потом изводе далекосежне закључке. Лаковерно преписују туђе фаме као истину и објављују их обогаћене маштом као „открића“. Има и таквих који сматрају да је Бизмарк био Србин, па и јавно говоре о томе. Године пролазе, а њима не пада на памет да било шта провере. Немају Срби појма да је модерна памфлетистика производ манира јавне расправе доба развоја немачког лутеранства и да су немачки стручњаци до данас савршено изучили феномен стварања, развоја, деловања, контролисања и употребе фаме. Један такав стручни рад је чак преведен на наш језик (Нојбауер, Ханс-Јоахим, ФАМА – Историја Гласина, Клио).

Немачки „Гвоздени канцелар“ је био личност у којој су се стекле крвне традиције неколико лоза предака које су представљале прастарих германских мистичких витешких редова потеклих од крсташких истребитеља Словена, јункерских носилаца војничке „пруске врлине“, ханзеатских богаташа, високих владарских бирократа и господара модерне опште шпијунаже.

Својим пореклом, животом и радом је Бизмарк био потпуна супротност српском духу.

Ото фон Бизмарк никако није био Србин.

ИЗВОР: Центар академске речи Шабац / Душан Ковачев