РУСКА ДИПЛОМАТИЈА СПАСИЛА СРБИЈУ: Турци могли до Београда, заустављени у последњем тренутку

Из текста Милице Тркље “Како су руске дипломате спречиле турски продор до Београда”, данас објављеног на Васељенској а преузетог од Спутњика, сазнајемо да је у Градској библиотеци у Београду отворена изложба “Дипломате Руског царства и Српско-турски рат 1876. године”… у коме су значајно учешће имали не само руски добровољци, већ и руске дипломате… Аутор изложбе професор др Алексеј Тимофејев… је истакао да је… у веома сложеној ситуацији, која је расплет добила на крају рата, у јесен 1876. године, након пораза српских трупа, руска дипломатија… поново ступила на сцену — овога пута као сила која је успела да заустави даље напредовање турске војске. После пораза (србског – ИП) код Ђуниса, турска војска је могла да настави продор чак до Београда.

Руска дипломатија је спречила такав развој догађаја, натеравши Порту на примирје и почетак преговора, који су касније довели до Руско-турског рата 1877–1878. године…    Он је додао и то да је у том рату Србија постигла и једну малу, али симболички важну победу — уклоњена је османска застава са Калемегдана. Застава која је симболизовала сизеренско, односно вазално потчињавање Порти била је скинута, а из свих тих догађаја проистекла је и коначна независност. Даље последице ратова биле су јачање српске државе и војске”.

Претходних двадесетак редова исписани су због оних који су из једне књиге учили (Timeo hominem unius libris, Бојим се човека који из једне књиге учи), али и оних који су само код једног учитеља на једном часу били, и који, и једни и други, не пропуштају прилику да понове како Русија никада није помогла Србији. Међу таквим понављачима налазе се и они којима се, примера ради, дало да прочитају или бар да им буде препричан запис француског политичара и историчара Адолфа Луја Тјера (1797-1877), од 1834. године члана Француске академије, о наводним преговорима између Наполеона Бонапарте (1769-1798-1815-1821) и руског цара Александра Првог Романова (1777-1801-1825) о подели турског царства. Наиме, у ноти коју је руска влада фебруара 1808. године послала Наполеону, садржана су и два плана за поделу Турске: први, прелазне природе, по коме би Турци задржали Цариград и Румелију (такозвану Турску Тракију у данашњој Бугарској), и други, као трајно решење, по коме би Турке ваљало протерати у Азију.

Први предлог садржавао је у себи идеју да се Србија организује као независно краљевство, “под каквим аустријским ерцхерцогом” (надвојводом), док је други предлог био нешто маштовитији: “У случају опширније поделе, Цар Александар би променио своје горње мишљење о судби Србије; желећи да Аустријски дом (хабзбуршка круна, односно Хабзбуршко царство – ИП) добије поштен и користан део, он би желео да Србија уђе у састав масе аустријских држава и да јој се дода још и Маћедонија, сем оне партије, коју би Француска могла потражити за утврђење своје Арбанашке границе, и са којом би Француска добила Солун; аустријска граница ишла би од Скопља на Орфано (залив на источној обали полуострва Халкидик – ИП), и учинила би да сила аустријског дома изађе на море. Хрватска би могла припадати Француској или Аустрији, како буде хтео Наполеон” (Владан Ђорђевић, Карађорђе и Русија, Отаџбина : Књижевност, наука, друштвени живот, Београд 1888, свеска 70, књига 18, 319-320).

Биће да су и један и други руски предлог били у Паризу прећутани, али је извесно да се Русија, кад се већ могло наслутити да ће се Наполеон окренути против ње, сложила с аустријским ставом да би најбоље било “кад би Србија опет потпала под Порту”. Заправо, Аустријанцима (тада у страху од Наполеона) није било до упуштања у неизвесност територијалног ширења к југу и југоистоку, а Руси су очекивали да би, у сасвим изгледном сукобу с Наполеоном, Аустрија могла стати на њену страну. Такво очекивање било је залудно, те је цар Александар, нешто касније, 11. фебруара 1811, понудио Аустрији да за будући војни савез против Наполеона узме Молдавију, део Влашке и целу Србију. Пошто је и ова понуда остала без одјека, Русија је понудила мир Турској. Тај предлог био је за Турску прихватљив, али само уз услов да Србија опет постане београдски пашалук, а Срби да се врате у рајински положај. Пред опасношћу од Наполеона, “Русија се није устезала да на то пристане. Она је одмах послала нарочитог изасланика грофа Ивелића у Србију, који је на српској скупштини, држаној у Манастиру Враћевшници, у јесен 1812, захтевао да се сваки старешина народни    закуне на слепу покорност”, те да “пристају на онакав мир, како Русија и Турска уговоре, да ће пристати да буду под Турцима као што су и пре устанка били” (Исто,    свеска 71, књига 18, 423-424).

Сами за себе, ови примери могли би се протумачити као руска незаинтересованост за србску судбину, али се аутор наведених цитата не досећа да их доведе у везу са својим записом из исте књиге да је Карађорђе, вожд српског устанка, “за девет година своје владе, девет пута нудио Србију Аустрији за провинцију”, од тога три пута пре оне руске понуде Наполеону: 25. маја 1804, 6. јуна 1805. и 6. фебруара 1806. године (Исто, свеска 71, књига 18, 430). Или: ако су већ Срби били вољни са се подреде аустријској круни, због чега би друкчије од њих мислили Руси.

У нашем времену обележеном достигнућима демократске револуције од 5. октобра 2000, сваки покушај (макар колико он био стидљив и, у крајњој линији, безизгледан) да се успоставе какви-такви политички, привредни или неки други односи с Русијом, из дела србске јавности учене из једне књиге пречесто се чује да Русија никада није помогла Србији. Таквим причама насталим у демократским и мондијалистичким круговима (директним наследницима броЗЛОвских интернационалиста) неке друге Србије, оне која настоји да за рачун својих налогодаваца са Запада у корену сасече србски национални дух и сатре србско национално биће, ваља се супротставити примерима које и званична историјска наука у Срба радо прећуткује. (Као да се ништа није променило од времена у коме је Фјодор Михајлович Достојевски записао да “постоје две Србије – Србија виших слојева, плаховита и неискусна, Србија која још није живела и деловала, али која зато страсно сања о будућности и већ има партије и интриге које некада добијају такве размере – што је опет, последица њиховог плаховитог неискуства – да се ништа слично не може срести ни код једне нације која дуго постоји, код оних много већих и самосталнијих него што је Србија. Али поред ове Србије виших слојева, која тако хита да живи политичким животом, постоји народна Србија која само Русе сматра за своје спасиоце и браћу, а руског цара за своје сунце, која воли Русе и верује им” – Ф. M. Достојевски, Пишчев дневник II, Београд 19818, 18. – Нема руског цара, али има Русије и Руса).

Српско-турски рат из 1876. године најлепше сведочи да отпор демократско-мондијалистичке (у суштини: интернационалистичке) елите у Србији блиски(ји)м односима с Русијом има сва антисрбска обележја, делом и због несхватања ондашњих    политичких и војних прилика: Србија је у тај рат ушла неспремна и без квалитетног наоружања, србска народна и стајаћа војска имале су премало командног кадра и нимало искуства за позициони рат, а те су недостатке, у највећој мери, отклањали руски официри и војници из добровољачког састава. “Трупе су скоро без официра. На седам добровољачких батаљона, била су после борбе на Старачи (на дринском фронту) четири официра, код шабачке бригаде на пет батаљона три официра а новообразоване батерије нису имале официра; њима су командовали подофицири и добровољци… Пушке камербихзен, којима су добровољци наоружани, у превеликом су броју покварене; после сваке борбе 500-800 пушака мора се оправљати (Милева Алимпић, Живот и рад генерала Ранка Алимпића у свези са догађајима из најновије историје, Београд 1892, 591). А према сведочењу др Хемфрија Сендвита, енглеског лекара и српског добротвора, “на Зајечару, половином јула, (кад оно српска војска рђаво прође) у борби је било 18 батаљона а свега 39 официра, рачунајући ту и пуковника Милојка Лешјанина (1830-1896) с његовим штабом. По правилу и потреби, ваљало их је бити 500. Тако исто и 1. августа, на Алексинцу, било је 3 батаљона с једним официром” (Застава Нови Сад, број 182 од 30. новембра/12. децембра 1876).

Све у свему, четворомесечне србске војне операције у рату 1876. године, обележене ретким локалним србским победама, честим посртањем србске војске, повременим њеним узмицањем пред противником и “лепим” изгледима за потпун пораз, повољно су окончане захваљујући руском ултиматуму Турској да заустави своју војну силу и потпише примирје (Ф. M. Достојевски, Наведени рад, 13). И не само то. На Берлинском конгресу 1878. године, сазваном после још једног србско-турског, али и руско-турског рата (који је за србску судбину био неупоредиво значајнији), Кнежевина Србија је, једнако као и Црна Гора и Румунија, благодарећи доброј вољи европских сила, стекла независност.

Десило се, тако, да су Немачка, Аустрија, Француска, Енглеска, Италија, Русија и Турска, учеснице тог Конгреса, 3. јула 1878. године потписале уговор сачињен од 64 члана, од којих се они од 34. до 42. односе на Србију. Чланом 34. призната је независност Кнежевини Србији, док се члан 35. односи на слободу вероисповести. “Високе уговарајуће стране сложиле су се у следећим условима: У Србији неће моћи никоме сметати разлика у вери и вероисповести као разлог за искључење или неспособност у погледу уживања грађанских и политичких права, припуштања у јавне службе, функције и части или вршења разних професија и обрта на којем било месту. Слобода и вршење обреда свих вероисповести биће осигурано свима припадницима Србије и странцима, и не може се поставити никаква сметња ни хијерархијској организацији разних верских заједница ни њиховим односима према њиховим верским поглавицама”. Члан 36. одредио је нове границе Србије, а члан 37. предвидео је да Србија може, до склапања нових споразума, задржати дотадашње трговачке односе са страним државама, да не сме повећавати транзитне царине, те да се, уколико то не буде договорено посебним споразумом између Кнежевине и заинтересованих сила, имунитет и привилегије страних поданика (држављана) и конзуларна јурисдикција морају очувати под затеченим условима. Наредним чланом (38) наложено је Србији да за добијену територију “наследи” већ преузете обавезе Порте према Аустроугарској (део турског дуга сразмерно приходима са територија које су јој прикључене, што је већ била пракса позната у међународним односима) и, посебно, према друштву за експлоатацију железница европске Турске, било у погледу експлоатације постојећих пруга, било у обавези да доврши градњу оних пруга које су започете или су већ планиране за изградњу; остављено је да се конвенције за уређење односних питања донесу чим Аустроугарска, Порта и Србија (и Бугарска, уколико се то и ње буде тицало) о томе склопе уговор. Члан 39. предвиђао је начин на који ће муслимани (као појединци), Порта и вакуфи (муслиманске задужбине за опште религиозне    и хуманитарне сврхе) користити своје поседе у Кнежевини;    појединци су задржавали своја права и уколико се иселе из Србије, а на који ће се начин продавати или користити државни или вакуфски поседи уредиће посебна мешовита комисија. Са своје стране, Порта је, у складу са чланом 40. потписаног уговора, преузела обавезу да према српским поданицима настањеним у Турској поступа у складу с начелима међународног права (Васиљ Поповић, Берлински уговор, одредница у    Народној енциклопедији српско-хрватско-словеначкој прва књига, Нови Сад 2001, 166-167).

До потписа овог уговора није се дошло лако, а Руси су током преговора мало држали страну Бугарима а мало Србима. Док је вођена жучна расправа око југоисточних српских граница, Руси су тражили да се Трн и Пирот доделе Бугарској. Французи су се чудили због чега Руси “праве толико питање око Пирота и Трна кад су прежалили и много теже губитке”, Немци су се љутито питали “зар мир света зависи од српских граница”, Аустроугарска је подржавала Србију, а Русима, који су се држали тезе да су Срби тамо мањина, није било до одступања од првобитног става. “Ништа мање жучна није била ни расправа о јужној српској граници према Врању. Опет су Енглези из све снаге запели да Турцима спасу Грделицу, а самим тим и Врање. Али су Руси сад били свом снагом на страни Срба, а потпомагали су их Аустријанци и Французи”. Италијани су подржавали Енглезе и Турке, а немачки делегат, као председавајући на Конгресу, негодујући због толиког затезања, вичући да “више не жели ни да чује за име Грделица” и претећи да ће питање србских граница скинути са дневног реда, ипак се изјаснио да Врање припадне Србији. Да се не би губило време, у оба спорна случаја договорено је да коначну одлуку о границама донесе војна комисија; и једна и друга одлука    биле су у србском интересу, што је исказано територијалним проширењем за скоро 200 квадратних километара (Чедомир Попов, Србија 1868-1878 : Србија у источној кризи 1875-1878, Историја српског народа, Пета књига први том, Београд 1981, 418-419).

Ако је Русија пре тога, Санстефанским миром с Турском (марта 1878), држала страну Бугарској (као што се десило и са Трном и Пиротом), и то је разумљиво: стратешки руски интерес био је окренут Цариграду (и слободном пролазу кроз Босфор и Дарданеле), што је, само по себи, подразумевало и блискије односе с Бугарима него са Србима. Па се тако и могло десити да српски дипломата Милосав Протић (1828-1890), кад је од помоћника руског министра спољњих послова Гирса тражио “објашњење о овој тенденцији руске политике”, али без помињања Цариграда, Босфора и Дарданела, добије отворен одговор да “најпре иду интереси руски, па онда бугарски, па тек после њих долазе српски; а има прилика у којима бугарски интереси стоје на равној нози с руским” (Јован Ристић, Дипломатска историја Србије, Београд 1896, 146).

Илија Петровић / Васељенска