Мађарско питање

Први месец након промене власти у Мађарској показао је да су украјински ентузијазам и очекивања након смењивања Орбана били донекле преувеличани. Петер Мађар, упркос својој проевропској реторици, јавно констатује да је географија непроменљива и да после конфликта Европа мора да комуницира и тргује са Русијом. Као и његов претходник, он одбија да спонзорише Украјину и шаље јој оружје, а уместо тога предлаже Мађарску као место преговора за решавање конфликта. Осим тога, поставља непријатне, ако не и неприхватљиве услове за Кијев.

„Спреман сам да се сретнем са председником Украјине ако заиста успемо да постигнемо договор. Реч је о основним људским правима“, изјавио је Мађар у присуству Мерца. „За представника националне мањине могућност коришћења матерњег језика у вртићу, школи, у интеракцији са државним органима, као и остваривање културних права, није привилегија, већ основно људско право. Сматрамо да држава која намерава да започне преговоре о уласку у Европску унију мора да поштује та права.“

Као неко ко потиче из Закарпатја, дозволићу себи да објасним суштину конфликта. Супротно стереотипима у медијима, већина становника региона припада Русинима, малом словенском народу којег Украјина и даље одбија да призна као националну мањину. Бројност мађарске заједнице није велика ни по регионалним стандардима — око 150.000 људи, што је приближно 12% становника Закарпатја. Међутим, они живе компактно у Береговском округу, где је мађарски језик основни за комуникацију. На њему су исписани натписи у продавницама, објаве на друштвеним мрежама, деца се школују од вртића, говори се код куће и на послу. То је „мађарски кутак“ близу границе који је Будимпешта увек подржавала.

А сада замислите како је на овај регион ударила тотална украјинизација након „Мајдана“. Националисти су са толиким жаром почели да забрањују све што није украјинско, да су се, заједно са главним жртвама — руским грађанима Украјине — на удару нашли и Мађари. Додајте томе чињеницу да генерација која је одрасла након распада Совјетског Савеза не зна добро ни руски ни украјински језик, али су суочени са чињеницом да њихова деца морају да се школују на украјинском, да се органима власти обраћају на том језику и да се уопште морају „прековати“ у ватрене патриоте Незалежне, по узору на суседну Галицију, са којом Закарпатје заправо има затегнуте односе још од времена Аустро-Угарске.

Управо о томе говори Мађар, захтевајући да се његовим сународницима врате основна права. Узгред, са градоначелником Берегова се, за разлику од Зеленског, састао готово одмах након победе на изборима и чак предложио тај градић као место сусрета са „истеклим“ шефом кијевског режима. Званични Кијев је тај предлог игнорисао, због чега сада мора да слуша „домаћи задатак“ за макар протоколарни сусрет.

Да ли ће Кијев пристати на то? С једне стране, исти захтеви су постављани Кијеву и од стране Орбанове владе, и Зеленски би, да је желео, могао да покаже спремност да гради дијалог са Будимпештом на нов начин. С друге стране, кијевска администрација је сада на националистичком заносу, лако се брани од пољских захтева поводом пресахрањивања нациста из прошлог века, и мало је вероватно да ће попустити по тако осетљивом питању за радикале као што су права националних мањина. Ако се ситуација не промени, друга влада Мађарске заредом имаће аргумент да не излази у сусрет кијевским жељама за помоћ, улазак у ЕУ и слично.

Татјана Поп/РТ