Светозар Поштић: Кратко размишљање о улози медицине у савременом свету

Овогодишња „пандемија“ и мере које су против ње у већини земаља на нашој планети спроведене постављају озбиљно питање о положају науке у друштву. Осим тога, сви догађаји од марта ове године поново стављају у средиште пажње однос људи према сврси свог постојања.

Као што сви знамо, почетком ове године драматично смо обавештени да је идентификован нови вирус који нарушава нормалан рад дисајних путева. Једна за другом, владе већине земаља у свету донеле су одлуке о спровођењу драстичних мера затварања и ограничавања кретања људи. Саобраћај на интернету је процветао, што је богатим компанијама и појединцима донело велике приходе. Судећи по кретањима на тржишту акција које су претходиле општем затварању, они су унапред знали шта ће се догодити. Због огромне различитости информација које смо примали, вероватно никада нећемо сазнати да ли је тај вирус створен у лабораторији или се појавио „сам од себе“, али то знање сигурно не би променило реакцију државних власти и становништва на нову заразу.

Потпуно различита тумачења појаве, ширења и утицаја овог микроорганизма доводе у питање све што о њему можемо да чујемо. Осим што све већи број лекара тврди да се ове године ништа неуобичајено није догодило, и да је тај вирус и раније постојао и на исти начин утицао на људско здравље, појавио се и низ озбиљних научника, молекуларних биолога, епидемиолога и пулмолога, који тврде да научни докази да вируси преносе заразу уопште не постоје, и да су „заразе“ резултат неке врсте тровања организма. Многи стручњаци тврде и да је тест за откривање овог вируса потпуно непоуздан.[1] Без обзира да ли је све ово тачно или не, толика неусаглашеност „струке“, као и чињеница да поједини вирусолози и лекари уопште могу јавно да тврде такве ствари, показује колико савремена медицина о бацилима, инфекцијама и лечењу оваквих болести мало зна.

Сви знамо да је већина политичара на власти или купљена или на неки начин уцењена, али они ипак не би могли да спроводе драстичне мере затварања да већина људи није стварно уплашена да ће се заразити. Чињеница да број умрлих од короне није већи од обичне епидемије грипа свима је доступна, али многи и поред тога стрепе за своје здравље и живот. Напетост, која је мало ублажена преко лета, сада поново расте и подсећа на узбуркавање мора пред олују. У ком облику ће та олуја доћи, и да ли ће уопште доћи, не зависи само од нас, већ и од премудрог Божијег промисла.

Док је понашање савременог човека у свету до извесног степена и разумљиво, поступци архијереја у православној цркви потпуно су поражавајући. Грчка, најстарија помесна црква одложила је слављење Васкрса ове године. Руска, далеко најбројнија, још увек дезинфикује кашичице после причешћивања сваког појединца, или за сваког користи другу, пластичну кашичицу. Оно што се у нашој цркви догађа можда није више толико везано за страх од вируса, али није ништа мање тужно и саблажњиво.

Страх и збуњеност који ових месеци долазе до све већег изражаја само показују колико смо као бића ниско пали. Како смо доспели до тога да једино размишљамо о видљивим и опипљивим појавама, а не размишљамо и не видимо њихов дубљи узрок и значај? Процес је био дуг и постепен, али чини се да скоро нико више не види материјалне пројаве као последицу сопственог психичког и духовног стања. Свака наша помисао и поступак одражава се не само на судбину сваког појединачно, већ и на хармонију или хаос у свету око нас.

Оног тренутка кад је човек одлучио да не обраћа више пажњу на ништавност свога постојања, а нарочито на немоћ свога интелекта, и кад је решио да кроји живот према својим незајажљивим потребама, он се одрекао и небеског покровитељства сила која не може у овом телу да разуме. „Ходите поклонимо се и припаднимо Њему и плачимо пред Господом Створитељем нашим“, позива нас псалмопојац (Пс. 94). Ако се не поклонимо својом вољом, Он ће нам на силу спустити главу и оборити нас на колена. Нарастајуће зло у свету само је очекивана последица охладнелости наших срца.

[1] https://www.youtube.com/watch?v=BrBuv6kq6Rc

Александар Поштић / Стање ствари