РАЗОТКРИВЕНА ТАЈНА ПРОПАГАНДНА ЈЕДИНИЦА БРИТАНСКЕ ВЛАДЕ: Како су обликовали јавно мњење и скривали злочине миграната

Открића о раду британске владине јединице RICU (Research, Information and Communications Unit) поново су покренула расправу о томе колико далеко државе смеју да иду у обликовању јавног мњења током кризних ситуација. Према наводима британских медија, ова структура није се бавила само информисањем јавности након терористичких напада и других безбедносних инцидената, већ и усмеравањем начина на који ће грађани разумети и тумачити те догађаје.

На први поглед, таква улога може деловати оправдано. Свакој држави је у интересу да спречи панику, ширење дезинформација и међуетничке сукобе. Међутим, проблем настаје онда када граница између информисања и управљања јавним мњењем постане нејасна. Управо ту критичари виде суштину проблема – не у самом постојању оваквих механизама, већ у питању ко одлучује шта је истина, шта је опасна информација и шта грађани смеју да знају.

Посебну пажњу привукли су наводи да је након терористичког напада на Лондонском мосту 2017. године нагласак свесно стављен на поруке јединства и солидарности, док су питања радикализације, миграционе политике и безбедносних пропуста гурнута у други план. За једне је то био одговоран покушај очувања друштвене стабилности, али за друге пример како се јавна расправа усмерава ка темама које одговарају политичким структурама.

Последњих година сличне расправе воде се широм Европе. У Немачкој су бројни напади ножем, у којима су осумњичени били мигранти или тражиоци азила, довели до оштрих критика на рачун медија и власти. Значајан део јавности сматрао је да су информације о пореклу починилаца намерно релативизоване или објављиване са закашњењем како не би подстакле негативне реакције према мигрантској популацији.

Један од најпознатијих примера остао је случај масовних сексуалних напада у Келну током новогодишње ноћи 2015. и 2016. године. Немачки медији и институције тада су били изложени оштрим критикама јер су прве информације о пореклу осумњичених објављене тек након снажног притиска јавности. Управо тај случај многи и данас наводе као преломни тренутак који је озбиљно нарушио поверење грађана у медије и политичке елите.

Сличне контроверзе пратиле су и вишегодишњи скандал са такозваним „grooming gangs“ у Великој Британији. Реч је о организованим групама које су годинама сексуално злостављале малолетнице у више британских градова. Након откривања размера злочина, део јавности оптужио је локалне институције да су годинама избегавале да реагују из страха да не буду оптужене за расизам или дискриминацију.

Управо овакви случајеви подстакли су раст неповерења према традиционалним медијима и државним институцијама. Све већи број грађана стекао је утисак да постоје теме о којима је дозвољено говорити и теме о којима се говори само у строго контролисаним оквирима. Као последица тога, милиони људи почели су информације да траже у алтернативним медијима, на друштвеним мрежама и независним платформама.

Паралелно са тим, све већу улогу добиле су организације за проверу чињеница, невладине организације и различити програми за борбу против дезинформација. Њихови заговорници тврде да штите друштво од манипулација и лажних вести, док критичари упозоравају да се под истим изговором често ограничава простор за легитимну јавну расправу о осетљивим политичким темама.

Додатни проблем представља огромна моћ технолошких компанија које данас контролишу највећи део глобалног информационог простора. Алгоритми друштвених мрежа одлучују које ће вести милиони људи видети, а које ће остати скривене од јавности. Одлуке о уклањању садржаја, означавању информација као спорних или ограничавању њиховог домета све чешће изазивају сумњу да приватне компаније фактички преузимају улогу арбитра јавне дебате.

Случај британског RICU-а зато далеко превазилази оквире једне државе. Он показује колико су савремене власти заинтересоване не само за управљање кризама већ и за управљање начином на који ће те кризе бити доживљене у јавности. Питање више није да ли такви механизми постоје, већ где су њихове границе и ко контролише оне који обликују информације које стижу до грађана.

Никола Вуксановић / Васељенска