УОЧИ 13. ЈУЛА, ЦРНА ГОРА-ЗЕМЉА ЧУДА: Млади већи комунисти од очева комуниста!

Чуда небеска! У Црној Гори млади или млади у зрелим младалачким годинама већи су комуниста од очева комуниста! То се може закључити уколико се прелистају изјаве млађаних чланова Милојкове владе, али и уколико се преслушају говоранције већине посланика. Ето, јутрос прочитах неколико изјава поводом промјене имена библиотеке, такође младих људи. Позавидио би им Ђилас и Кардељ, а Броз би им истог момента завезао црвену мараму око врата и послао у трчање за штафету! Чуда земаљска у Црној Гори су постала уобичајена ствар у Црној Гори, посебно када се тиче одржавања и његовања комунистичке слике свијета. Од Јаковљевог пријема, па до Милојковог коктела, све комуниста до комунисте, све пионири до пионира, све скојевци до скојевца!

И није тешко одговорити зашто је тако. Плодови образовног комунистичког и атеистичког система у наше вријеме су разгранали крила и заузели све кутке младих душа. Како би рекао Ђуро Шушњић, „рибари људских душа“ из историјских и осталих читанки похватали су све нежељене рибице у комунистичком образовном акваријуму и направили слику свијета која одговара комунистичким и неокомунистичким идеолозима. А млади, како некадашњи, тако и дадашњи, једноставно нијесу имали шансе да тај акваријиум погледају са више страна, можда промијене воду и устајале рибице замијене новим и упознају се и са њиховом идеолошким, емотивним и духовним животом. Привилегија комунистичког образовног система захватила је младе генерације, па они данас са огромним анимозитетом гледају на све оно што није у историјским члитанкама и осталим атеистичким памфлетима. Истина, није баш да су сви прихватили комунистичке аксиоме, али већина и то убједљива сигурно јесте и то се може осјетити на сваком кораку. Посебно у републичком парламенту, који је по дефиницији, крвна слика здравља или болести једног друштва. У посланичким клупама од 81 посланика мислим да има можда четири или пет да сумњиво климају главом када су у питању комунистичке аксиоме. Остали само чекају да се још једном обрачунају са домаћим издајницима и слугама окупатора. И не сумњам да би обрачун спровели у дјело, само да се створе повољне околности, друштвене и политичке!

Апсурдно је да дјеца комунизма не виде нити признају идеолошке апсурде у којима живе. Тако они бер резерве подржавају такозване европске вриједности и без пардона подржавају Запад, а не штеде се у нападима на Русију. На Западу су тоталитарни и комунистички системи изједначени са нацистичким, а у појединим земљама се кажњава истицање петокраке као идеолошког симбола, али то не спречава данашњу дјецу комунизма са комунистичким и неприкосновеним наслеђем Броза и Ђиласа, да хрле у ЕУ и у њој траже уточиште за своје ставове. А баш та ЕУ, кад-тад, тражиће од њих да осуде и да се одрекну комунистичке прошлости! Како ће тада, попут Јакова недавно, рећи да ревизије историје нема, када им питање ревизије и осуде тоталитарних злочина, поставе посланици европског парламента или политичари западних земља? Нема сумње да ће то изазвати такве идеолошке и емотивне ломове код домаће дјеце комунизма да ће им требати деценије да се прилагоде новим, али стварним, а не такозваним, европским вриједностима.

Још апсурдније је када данашња дјеца комунизма осуђују Русију и згражавају се над њеним војним и политичким пословима у Украјини. Данашња Русија не крије да се сматра насљедником Стаљина и не стиди се петокраке, штавише, истичу је на сваком кораку, па би се могло претпоставити да то наилази на свеопшту подршку домаћих комуниста. Међутим, они од Русије данас бјеже као ђаво од крста, иако им је данашња власт у тој земљи идеолошки ближа од овакве, никакве и дубоко подијељене и нестабилне ЕУ!

И не треба сумњати да ће за који дан, поводом 13. јула, сви млади политичари на челу са Јаковом и Милојком, одржати историјски час о петокраки и њеним заслугама за дизање устанка и ни слово неће рећи да су у тој побуни учествовали и краљеви официри, попут Павла Ђуришића, Ђорђија Лашића, Баја Станишића и осталих. Тај податак који не демантују ни најтврђи комунистички историчари, млади одгајани на образовним тековинама револуције, не узимају у обзир ни у сновима и тај податак сматрају вељесрпском и четничком подметачином и ревизијом њихове миле Брозове историје!

Стога и овај 13. јул протећи ће у апсурдним залагањима данашњих младих и у зрлим младалачким годинама комуниста да 13. јул није само устанак против окупатора, него да је то и побуна против њихових сарадника и слугу у виду четника и четничких вођа. Иако су баш они били у првим редовима 13-јулског устанка, деценијски образовни комунистичлки и атеистички систем, избрисао их је са својих страница, али и страница Црне Горе и њеног живота прије 80 и више година!

И баш то брисање појављује се као основни проблем данашње Црне Горе и држи је још увијек у канџама прошлости и братског сукоба. Ипак, не може се све избрисати из колективног памћења, а посебно један крвави братоубилачки рат кроз који су прошли наши преци. И када га бришете и гурате у страну у таму непостојања, он својом егзистенцијалном и онтолошком логиком избија на површину и не предаје се и када губи. Логика живота је ипак дубља од идеолошке логике, а Црна Гора је живи свједок тог онтолошког правила!

Иван Милошевић/Српска24.ме