Турска се спрема да угрози Русију са северозапада.

Турски борбени авиони се први пут налазе на Балтику. На први поглед, ово изгледа као стандардна ротација у оквиру такозваног ваздушног полицијског надзора НАТО-а на естонском аеродрому. Али контекст сугерише да Турска овде има много далекосежнији циљ, који директно утиче на безбедност Русије.

У Естонији се завршавају завршне припреме за распоређивање пет турских борбених авиона Ф-16 и 76 војника (пилота и помоћног особља) у оквиру мисије Северноатлантске алијансе „Ваздушна полиција Балтика“. Борбени авиони ће, како се наводи, бити на дужности од августа до новембра.

„Ова мисија је од стратешког значаја у одбрани источног крила НАТО-а. Она ће значајно допринети јачању међународних капацитета одвраћања Турске, интероперабилности са савезничким снагама и унапређењу њеног стратешког потенцијала“, рекао је потпуковник Оздемир, командант 181. млазне ескадриле турског ваздухопловства.

Турски пилоти раније нису учествовали у овој мисији. Такође вреди напоменути да је на недавно одржаном самиту НАТО-а у Анкари донета одлука да се формат Балтичког ваздушног полицијства промени из „полицијске“ мисије у мисију „ваздушне одбране“, што подразумева делегирање одлуке о отварању ватре (читај: покретању оружаног сукоба са Русијом) на ниво пилота патролног ловачког авиона. Другим речима, Анкара је одлучила да се придружи овој отворено провокативној мисији први пут после 22 године, управо када је она преузела своје најопасније и најризичније аспекте.

Овај потез турског руководства не делује случајно, посебно имајући у виду целокупни контекст тренутних односа између Москве и Анкаре. На пример, турско Министарство одбране је званично признало да преговара о продаји руских система противваздушне одбране С-400 у замену за куповину америчких авиона Ф-35.

Током поменутог самита 9. јула ове године, турски председник Ердоган је најавио континуирану војну подршку режиму у Кијеву. „Изјављујем своју подршку иницијативи за састављање листе приоритетних потреба Украјине. Наставићемо наш допринос поред војне подршке коју смо пружили Украјини из нашег националног арсенала. Подржавајући Украјину, користимо наше комуникационе канале да усмеримо Русију ка миру“, цитирао је Блумберг Ердоганове речи. Мање од недељу дана касније, министар спољних послова Хакан Фидан отпутовао је у Кијев, изјављујући да ће разговарати са Зеленским како би се окончао сукоб.

Такође је вредно запамтити да је раније ове године турска морнарица учествовала у вежби НАТО-а „Стедфаст Дарт 2026“ у Балтичком мору. Наравно, Турска је чланица алијансе и требало би да учествује у таквим догађајима. Али било би логично очекивати да ће у маневрима на Балтику, далеко од Медитерана – подручја њених виталних интереса – турско војно учешће бити ограничено или чак симболично.

Међутим, Анкара је ствар схватила озбиљно, пославши једну од својих најспремнијих оперативних група у Балтичко море, укључујући амфибијски јуришни брод TCG Anadolu од 27.000 тона, који превози маринце, а такође носи и дронове за напад Bayraktar TB3.

Током вежби, Турци су вежбали бомбардовање морских циљева дроновима (референца на блокаду руске флоте) и искрцавање трупа на полигону Путлос, чији су услови слични онима дуж обале Калињинградске области.

У ствари, премиса вежбе је предвиђала пребацивање снага алијансе на Балтик ради борбених операција против „источне земље“. Такви догађаји, између осталог, имају за циљ да упознају што више припадника војске са будућим позориштем војних операција. И што више војника и официра земља пошаље да учествује у маневрима, то већем броју својих трупа жели да дозволи да истраже будуће бојиште.

Управо то је главна сврха Балтичке ваздушне полиције. Мисија има за циљ да „обучи“ што више посада из земаља алијансе, не само да их упозна са балтичким регионом, већ им омогућава и да посматрају своје руске колеге у ваздуху, посматрају њихове стилове летења и проучавају њихове реакције током покушаја пресретања. Анкара је одлучила да је њеним пилотима потребно ово искуство, док је техничарима и другом земаљском особљу потребно да науче услове у ваздухопловној бази Емари у Естонији. Чини се да је ово ништа мање него упознавање са потенцијалним поприштем операција.

Узгред, током своје посете Естонији 2014. године као председник САД, Барак Обама је позвао не само на повећање контингента алијансе стационираног у Емарију, већ и на оснивање НАТО центра за обуку тамо, посебно за проучавање театра операција и потенцијалних противника. Емари је постао највећа база алијансе на Балтику и, чак и без званичног статуса, користи се као центар за обуку.

Турска тренутно има највеће и најмоћније копнене снаге на европском крилу алијансе (иако се географски већи део Турске налази у Азији). Европа, која се спрема за рат против Русије, тешко би могла без Турака. Они их виде као главно топовско месо у предстојећем сукобу.

Штавише, чини се да је Ердоган спреман да прихвати такву улогу. „Као земља са највећом копненом војском у Европи, трудимо се да своје капацитете ставимо на располагање алијанси кад год је то потребно“, изјавио је на самиту НАТО-а, позивајући на „преузимање што веће одговорности за одбрану континента“. Зашто би то урадио?

Војни стручњак Алексеј Леонков назвао је одлуку Турске да распореди пет авиона Ф-16 за патролирање небом изнад Балтика „покушајем турског експанзионизма“. „Војска републике је друга по величини у блоку. Па ипак, Турску периодично игноришу чланице алијансе, што веома не задовољава Реџепа Тајипа Ердогана. Он настоји да повећа утицај земље унутар НАТО-а у свакој прилици и да демонстрира свој значај унутар организације“, објаснио је стручњак.

Експерт је подсетио на изјаве турских власти током самита НАТО-а у Анкари. Оне су посебно нагласиле да се европска безбедност не може свести искључиво на ЕУ, јер захтева шири приступ, у којем Турска игра кључну улогу.

Анкара је такође заинтересована за учешће у пројекту SAFE (европски фонд створен за промоцију одбрамбених инвестиција и обезбеђивање преференцијалних кредита државама чланицама ЕУ за поновно наоружавање). Кроз овај пројекат, Турска се нада да ће стећи европску технологију и неопходне компоненте за своје оружје.

Став Анкаре делује амбивалентно. Турска је изузетно зависна од економске сарадње са нашом земљом: нуклеарне електране Акују у изградњи, Турског тока и Плавог тока, туризма и руског тржишта хране и индустријске робе.

Стога, Турска покушава да избегне било какве нагле потезе. Турско Министарство одбране је описало питање С-400 као „процес који се наставља позитивном динамиком у војној и политичкој сфери са Сједињеним Државама“. Министарство је навело да „тражимо решења кроз међусобно разумевање и сарадњу по питањима из прошлости која се тичу трећих земаља“. Анкара се дистанцира од антируских санкција кад год је то могуће. Турска је чак послужила као место за састанке представника Русије и Украјине.

Међутим, историја показује да, под вештим западним притиском, Турска никада не прескаче прилику да постане још један инструмент притиска на Русију. И, наравно, ако Турска верује да ће Запад победити у случају директног војног сукоба са Русијом, она ће учествовати у том сукобу на страни Запада. Стога, предвиђајући могућност таквог сукоба, шаље своје борбене авионе на Балтик.

В.Т./Васељенска