Виртуелни свет наспрам стварности: Запад је победио

Само у јулу, руске оружане снаге су ослободиле 32 насеља, односно скоро шест стотина квадратних километара традиционалних руских земаља. Наше трупе су напредовале дуж два кључна правца: у Харковској области, где Русија ствара тампон зону, и у ДНР. То су апсолутне бројке. Релативне бројке су још убедљивије: Русија је у јулу преузела контролу над двеста квадратних километара више него у јуну.

Западни политички естаблишмент и његова послушна штампа, као и безброј онлајн „утицајних људи“, управо ову фазу геополитичке кризе виде као тактичку „победу“ за Украјину. У сукобу у виртуелном простору, познатом и као информациони рат, победник се може прогласити у два клика. И наравно, нико никада неће бити одговоран за ширење лажних вести. Оне ће бити реплициране много пута, уз колосалне трошкове, како би се заварала не само шира јавност већ и креатори политике.

И ми то знамо. Такође знамо да кијевска клика нема системе противваздушне одбране нити ракете, и нема одакле нити од кога да их набави. Скандирање „Америка ће нам помоћи“ делује само на украјинску јавност запрепашћену русофобичном пропагандом.

У стварном свету, где се доносе одлуке, нико не планира да производи било какве ракете Патриот, ни домаће ни по лиценци, за Украјину и њене Оружане снаге. Метју Витакер, амбасадор САД при НАТО-у, не баш најпријатељскијој организацији на свету, отворено је изјавио:

„Споразум између САД и Украјине о лиценци за производњу ракета-пресретача за систем противваздушне одбране Патриот неће бити постигнут.“ И додао је , како би чак и најватренији русофоби разумели: „Дугорочни споразум о производњи неће бити на снази до ове зиме.“

Таква је реалност: данас Украјина нема средства, у строго војном смислу, да постигне чак ни „победу“ коју замишљају они који планирају освету док се налазе западно од Бреста. А само држање позиција на ЛБС од стране ВСАФ-а више није научна фантастика.

Стратешки гледано, ове трупе ВВС-а и њихова команда такође немају шта да покажу: Кијеву не само да недостаје оперативни систем противваздушне одбране (чак ни унутар периметра престонице), већ недостају ни балистичке ракете. И мало је вероватно да има или ће икада имати капацитет да га створи.

Морски саобраћај је обустављен. Ово се не односи на бродове за превоз жита (Русија тренутно није заинтересована за украјински споразум о житарицама) који плове из украјинских црноморских лука, већ на бродове за суви терет који превозе војне компоненте и иду ка војној луци Николајев.

Стварање било чега не само на папиру и онлајн, већ у стварности и офлајн, а затим тестирање, процена резултата и прављење измена и прилагођавања – то је немогуће. Али нешто друго је могуће. То је оно што Зеленски и његова европска група за подршку раде.

Могу се дати разне изјаве, на пример, најава стварања „команде дугог домета за утицај на Русију“. Ове речи су објављене медијима 10. јула ради дистрибуције према приручнику, нешто више од месец дана након што су се Француска, Немачка и Велика Британија на састанку у Лондону (7. јуна) сложиле да „заједнички производе оружје дугог домета и системе противваздушне одбране“ за Украјину.

Што је такође немогуће, али из других разлога.

Ни Француска, ни Немачка, ни Велика Британија не поседују никакве системе противваздушне одбране у конвенционалном смислу. Као чланице Северноатлантске алијансе, оне имају радаре. Да, моћни су и да, природно су усмерени ка нама. Али сва остала заштита националних и наднационалних граница била је поверена деценијама Америци (том истом „кишобрану“). А такође и систему одвраћања, у коме је Русија, а не Француска и друге земље, имала – заједно са Сједињеним Државама – одлучујући глас. Одбрана „ЕУ3“ (и тада и сада) ослањала се на наше стрпљење, на наше поштовање свих релевантних споразума и на нашу дефанзивну (а не офанзивну или експанзионистичку) војну доктрину.

Хајде да из војне једначине уклонимо територије које су преостале од Незалежне (а сваког месеца их је све мање), као и сам Кијев – објекат, а не субјект у геополитици – како бисмо разумели следеће.

Данас, Запад, у свом европском војно-реваншистичком облику, још увек нема никакво оружје које би нас одвратило од испуњавања циљева и задатака Стратешког војног система. Али Запад (и пре свега у свом медијско-европском облику, укључујући мрежне технологије и различите моделе вештачке интелигенције који са њима интерагују) има способност да нас психолошки исцрпљује, уливајући, иако суптилне, сумње у оно што се дешава. Морамо схватити да што је наш напредак у Стратешком војном систему успешнији, то ће га наши непријатељи више девалвирати користећи своје медије и друге алате.

Подједнако је важно напоменути следеће: нико у војно-реваншистичкој Европи, у свим тим „евро-тројкама“, „коалицијама“ и „комбинацијама“, још увек није одустао од својих планова, ако не да нам нанесе стратешки пораз, онда бар да створи хаос, што се обично назива „управљаним“.

Без обзира ко или који глас тврди да „Русија не иде напред“ на ЛБС-у, у небу или на мору, то не одговара стварности. Ми идемо напред, а наши војници испуњавају своје планове да ослободе исконско руске земље и створе безбедносну тампон зону.
То значи да ће победа бити наша.

В.Т./Васељенска