Кнез Милан Обреновић издао указ о „устројству Војног музеја“

Августа 1878. Српски кнез Милан Обреновић издао је указ о „устројству Војног музеја“, ради прикупљања и чувања трофеја из ратне историје.

Музеј је смештен у преправљену џамију на платоу Горњег града Београдске тврђаве на Калемегдану.

Ондашња штампа писала је о томе да „је Војни музеј понос Београда, да су његове историјске збирке побудиле велико интересовање у народу и да је тако уређен да може послужити као пример“.

Од самог почетка своје самосталне владавине Милан је војску видео као темељ државе и личну ослону тачку власти. У земљи без јаке аристократије, где је политички живот био буран а странке често непријатељски расположене према двору, стајаћа војска и официрски кор били су за њега једини поуздани инструмент реда и стабилности. Због тога је систематски радио на јачању дисциплине, стручности и лојалности официра.Током српско-турских ратова 1876–1878. године Милан је био врховни командант. Иако није поседовао дубоко тактичко знање, показивао је живу заинтересованост за војна питања и умео је да препозна главне слабости тадашње војске: недостатак школованих кадрова, застарело наоружање и слабу организацију. После ратова, управо он је покренуо темељну реорганизацију. Закон о устројству војске из 1883. године означио је прекретницу – уместо старог двојства стајаће војске и народне милиције уведен је мешовити систем са сталним кадром и обученом резервом. Милан је инсистирао на професионализацији, јачању Војне академије и набавци савременог оружја.Његов однос према војсци био је прагматичан и често ауторитаран. Војску је сматрао својим личним оруђем, а не само државном институцијом. То се посебно видело у Тимочкој буни 1883. године, када је официрски кор употребљен за гушење устанка, као и у каснијим годинама када је настојао да официре држи подаље од радикалских утицаја. Истовремено, био је свестан да без јаке војске Србија не може опстати у сложеним балканским и европским односима.После абдикације 1889. године, Милан се 1897. вратио у Србију као командант Активне војске. У том својству је постигао неке од својих најзначајнијих резултата: проширио формације, убрзао школовање официра, подигао велики број касарни и знатно побољшао наоружање. Војни буџет је знатно повећан, а војска је почела да добија обрисе модерне европске силе.Миланов однос према војсци стога се може описати као однос владара који је у њој видео и гаранта своје власти и услов опстанка државе. Није био војни геније, али је имао јасну визију: Србији је потребна дисциплинована, добро опремљена и професионална војска. Та визија, иако често спроведена ауторитарним методама, поставила је темеље војној снази која ће у наредним деценијама одиграти кључну улогу у српској историји.

Компас инфо