Сентандреја: Духовно уточиште и престоница Срба у Угарској
(фото:Габор Ковач/Гугл)
Сентандреја, смештена недалеко од Будимпеште, представљао је заједно са Карловцима и Будимом пуна два века једно од најважнијих средишта српског народа у Угарској. Након Велике сеобе 1690. године, ова варош на Дунаву постала је престоница српске културе, просвете и народног духа, али и место где се српско друштво директно сусрело са средњоевропским вредностима и традицијом.
На Дунавском корзу, окружен угоститељским баштама, стоји елегантан мраморни јонски стуб са гвозденим крстом. Иако скроман, ово је један од најзначајнијих српских споменика ван матичне државе. Он означава тачну тачку где су у јесен 1690. године положене мошти Светог кнеза Лазара Хребељановића, чиме је народ у избеглиштву пронашао своје ново уточиште. Кнежеве мошти нису биле само драгоцена успомена на напуштену завичајну земљу, већ и трајни симбол некадашње српске државности.
Створен око моштију кнеза Лазара, овај град почетком 18. века израста у незваничну престоницу Срба у Угарској. Управо на месту данашњег крста била је подигнута прва црква брвнара, а у непосредној близини налазило се и прво седиште патријарха Чарнојевића. Са доласком бројних прогнаника из Старе Србије, Сентандреја постаје главно жариште српске уметности и идентитета. Како истиче академик Динко Давидов, значај града је изузетан јер је у њему формиран први европеизовани српски грађански слој.
Иако данас делује као варошица заустављена у времену, препознатљива по живописним улицама, шареним фасадама, радњама марципана и кафићима, Сентандреја је за српску историју много више од туристичког излетишта. Она представља место духовног ходочашћа и сведочанство о два века националног успона током најтежег периода османске окупације. О том богатом наслеђу и данас сведоче бројне цркве, споменици, гробља и уметничка дела која припадају самом врху српског барока. Како је то описао Милан Кашанин, Срби током сеоба нису сејали само кости, већ и мисао и лепоту. О томе најбоље говоре велелепни градски храмови, од којих су четири и данас у поседу Српске православне цркве.
Компас инфо
