Морбидни текст у „Данасу”: Генерала назвали зликовцем, напали и српски народ

Снежана Чонградин преминулог генерала назвала зликовцем и најгорим човеком, док је председника Александра Вучића и Ивицу Дачића, без понуђених доказа, оптужила да су подстрекивали и подржавали да се геноцид догоди

Дневни лист „Данас” објавио је ауторски текст Снежане Чонградин под насловом „Смрт геноцидаша Младића”, у којем је вест о смрти некадашњег команданта Главног штаба Војске Републике Српске искоришћена за низ увреда на рачун преминулог генерала, тешке оптужбе против државног руководства Србије и осуду грађана који на његову ратну улогу гледају другачије од ауторке.

Уместо уздржаности која се очекује у часу нечије смрти и аргументованог осврта на историјске догађаје и хашке пресуде, текст објављен у рубрици „Бели листић” већ у наслову доноси коначну политичку и моралну пресуду.

Чонградин на почетку пише да је тешко сабрати мисли када умре један зликовац, да би Младића потом означила као гада и најгорег човека који је рођен на овим просторима.

Од напада на Младића до осуде грађана Србије

На мети текста нису остали само преминули генерал и његова ратна улога. Ауторка се обрушила и на велики број грађана Србије и Републике Српске који Младића доживљавају као ратног команданта и симбол одбране српског народа.

Она тврди да већина грађана о Младићу мисли као о „хероју” који је бранио српски народ, представљајући такав став готово као доказ моралне изопачености целог друштва.

На тај начин текст који би требало да се бави једном историјском личношћу прераста у колективну оптужницу против свих који не прихватају политички и идеолошки суд ауторке.

Право на критичко тумачење Младићеве улоге, као и на подршку одлукама Хашког трибунала, нико не може оспорити. Међутим, разлика између аргументованог става и дехуманизације нестаје оног тренутка када се покојник назива „гадом”, а читав народ представља као маса неспособна да разуме сопствену прошлост.

Вучићу и Дачићу приписала подстицање геноцида

Посебно тешке оптужбе Чонградин је изнела против председника Србије Александра Вучића и министра унутрашњих послова Ивице Дачића, називајући их портпаролима геноцида.

Она је отишла и корак даље, тврдећи да су Вучић и Дачић подстрекивали и подржавали да се геноцид догоди. За овакву оптужбу, која далеко превазилази политичку критику и задире у питање најтеже кривичне и моралне одговорности, у тексту није понуђен ниједан доказ, документ нити конкретна чињеница.

Политичко деловање сваког јавног функционера, укључујући и њихове изјаве из деведесетих година, легитимна је тема новинарског преиспитивања. Али тврдња да је неко подстицао извршење геноцида не може се заснивати на идеолошком уверењу и низу увредљивих квалификација.

Чонградин је смрт Ратка Младића искористила и за напад на актуелну власт, постављајући питање како је могуће да људи које је претходно оптужила за подржавање геноцида данас управљају Србијом.

Тако је постало јасно да Младићева смрт у овом тексту није само повод за обрачун са покојним генералом, већ и средство за наставак кампање против политичких противника „Данаса”.

„Само 14 година је био у затвору”

О односу ауторке према смрти генерала сведочи и реченица: „Само 14 година је био у затвору, а умро је у 85. години.”

Пишући о његовом хапшењу, Чонградин наводи: „Била сам срећна”, а затим критикује и власти успостављене после 5. октобра зато што нису спровеле лустрацију и зато што у Декларацији Народне скупштине Србије из 2010. године злочин у Сребреници није назван геноцидом.

Она оптужује и некадашњу власт да није трајно уклонила са политичке сцене све које повезује са Слободаном Милошевићем и Војиславом Шешељем, тврдећи да је тиме омогућен повратак њихових политичких наследника.

Текст се завршава поруком да они које је ауторка претходно оптужила за подстицање и подржавање геноцида нису у стању да било шта у животу учине добро, ни за појединца ни за народ.

Смрт као повод за политички обрачун

О Ратку Младићу, рату у Босни и Херцеговини, Сребреници и хашким пресудама може се и мора писати на основу чињеница, докумената и различитих историјских тумачења. Али називати преминулог човека гадом, политичке противнике проглашавати подстрекачима геноцида, а велики део народа морално сумњивим зато што не дели став ауторке, нема много везе са одговорним новинарством.

У тренутку смрти, елементарни пијетет не захтева прећуткивање чињеница нити одустајање од критичког става. Захтева само минимум људског достојанства и јасну границу између новинарског суда и политичке мржње – границу коју је овај текст „Данаса” несумњиво прешао.