Маневар у исламском свету: Иран у новом одбрамбеном савезу како ће на то гледати западне силе

Нисам сигуран да новонастали савез Саудијске Арабије, Турске и Пакистана има било какву објективну моћ да уђе у некакав озбиљан спор са САД, чак и када би примили Иран у своје редове. Сви су они, сем Ирана, економски зависни од Америке и сви су мање-више амерички, па чак и израелски савезници.

Овако новинар „Принцип инфо“, Ненад Пекез, коментарише могућност приступања Ирана новонасталом „муслиманском НАТО-у“, како га зову у јавности.

Ријад, Анкара и Исламбад незванично су позвали Иран да се придружи том новом одбрамбеном пакту, чија је једна од карактеристика принцип међусобне одбране, према којем би се напад на једну од земаља чланица сматрао нападом на све. Ова клаузула пореди се са чланом 5 споразума НАТО-а.

Селективна одбрана

Пекез подсећа да, упркос изјави високог иранског званичника Мехдија Рахимија, директора новинаске агенције повезане са тамошњим парламентом, званичан позив још није стигао. Све се и даље води на нивоу јавних позива.

Вреди обратити пажњу и на реакцију Ирана, истиче наш саговорник и додаје да је Техеран стварање овог одбрамбеног савеза обазриво поздравио. Иран, наравно, увек подржава ону врсту савеза која се, бар на папиру, залаже за отклон од Запада.

Увек се на крају све сведе на питање економије, геополитичких и геостратешких интереса, а већина ових земаља нису довољно суверене да доносе тако битне одлуке попут уласка у сукоб. Све се на крају своди на питање објективне политичке моћи и суверенитета. Можда ће Иран гледати да некако утиче на остатак савеза, наравно ако би им се евентуално прикључио, како би наводио воденицу на своју страну, будући да има већ ниво суверенитета од осталих земаља. Међутим, ипак мислим да у коначници Иран неће успети, ако и буде пошао тим путем, да значајније промени курс геостратешке политике и улога које ове земље имају, каже Пекез за Спутњик.

Иначе, сам пакт је настао из почетног билатералног споразума између Пакистана и Саудијске Арабије, када су Израелци извршили врло јак напад на делегацију Хамаса која се налазила у Катару приликом преговора са Американцима. Чак су и савезнице у Персијском заливу биле изненађене тим потезом Израела, с обзиром на то да се делегација Хамаса налазила ту ради преговора и на наговор Израела. Након тога су се Пакистан и Саудијска Арабија удружиле и створиле свој билатерални споразум, а ускоро им се придружила и Турска.

Што се тиче клаузуле за колективну одбрану, ту такође не постоје прецизни детаљи шта она тачно подразумева. Да ли напад на једну чланицу аутоматски подразумева улазак других чланица у сукоб? Ако, рецимо, јеменски Хути нападну Саудијску Арабију, да ли то подразумијева да ће и Турска и Пакистан аутоматски ући у сукоб? Дакле, не постоје прави детаљи, бар нису откривени, како тај протокол изгледа у пракси. Два дана након потписивања пакта, јеменски Хути су заиста напали Саудијску Арабију и ништа се није десило – није било никакве реакције од стране Турске и Пакистана. Претпостављам да су их сматрали нападима ниског интензитета, каже Пекез за Спутњик.

Ово говори у прилог томе да је примена клаузуле о колективној одбрани доста селективна и да ће се вероватно тако селективно примењивати и у самој пракси, додаје он. Прави значај овог пакта огледао би се у евентуалном организовању заједничких војних вежби, размене логистике или обавештајних података. Када је реч о укључивању у неке шире сукобе, нарочито у сукоб између Ирана, Сједињених Америчких Држава и Израела, ту за сада наш саговорник не види како би овај пакт могао значајније да утиче на промену снага.

Ништа од напада на Америку

Пекез подсећа да је Турска била врло гласно по питању Палестине, чак у извесној мери прекинувши трговинске везе са Израелом. Уместо тога, те везе су почеле да се одвијају преко посредника у Медитерану и трговина је смањена. Турска, пре свега због економских и трговинских веза са Израелом, никако није успела, уз сву гласну реторику и политичку подршку Палестини, да било шта значајније уради. Слали су хуманитарну помоћ, обновили су неколико школа и џамија у Палестини, али је чак и та помоћ ишла преко израелских канала.

Они немају стварну политичку моћ како би сами одлучили да ли ће се укључити у неки сукоб или не. Поготово зато што је Турска и НАТО чланица и опет велики савезник и Европе и Сједињених Америчких Држава. Некако не видим да они могу самостално да донесу битне одлуке, већ ће се увек усклађивати са геополитичким интересима својих главних савезника, односно земаља које их контролишу. То су, пре свега, западне земље.

Никола Јоксимовић/Спутњик