Како је хоџа Дино Мерлин правио химну за убице Срба (видео)

Одред „Босна“ под командом Драгана Викића, био је активни учесник оружаног сукоба против Војске Републике Српске и Ратка Младића, а Дино Мерлин им је чак и песму посветио!
Песма „Војник среће“ Дине Мерлина објављена је 1993. године на албуму „Свједок“, а исте године нашла се и на албуму „Моја богда сна“. Композиција је била музичка подршка борцима Армије Републике Босне и Херцеговине, а као инспирација за песму наводе се припадници Специјалне јединице МУП-а РБиХ – Одред „Босна“, којим је командовао Драган Викић.

Управо су ти исти специјалци, наоружани и униформисани, били и главни манекени у споту за песму „Војник среће“, ратни поклич аутора који данас у Београду глуми миротворца, а у Краљеву прави концерт 5. септембра, иако га народ не жели и покренуо је петицију!

Покојни Ратко Младић, генерал и симбол борбе српског народа, посветио је цео свој живот и последње дане одбрани Републике Српске, као и српске части, остајући доследан свом позиву и свом српству до самог краја.

И док вечна слава припада онима који су бранили свој народ, данас сведочимо невероватном парадоксу и дубокој срамоти у његовој Србији. У исту ту земљу без икаквих препрека долази човек чија је уметност деведесетих година била отворена политичка и војна подршка јединицама које су ратовале управо против Младићевих бораца и Војске Републике Српске.

Данас исти тај Буђави Мелрин, како га баш у Сарајеву зову, који с поносом истиче своје ратне песме и чињеницу да је „бранио и хранио Босну“, без икаквих проблема пуни дворане широм Србије, узима милионске зараде и пред српском публиком изводи свој програм.

У једном старијем интервјуу за магазин Став, Мерлин покушава да релативизује своју прошлост и оправда сопствене поступке током деведесетих, правдајући се уметничком слободом и Платоновим тезама о дужности свакога да ради оно за шта је предодређен. На констатацију да на његовим концертима све ређе могу чути те ратне и поратне песме, он одговара са ниподаштавањем:

„Хвала Богу да је тако и да не живим само од старе славе, него да је моја уметност и даље жива. Ја још увек пишем… Поносан сам на песме које сам написао у рату, али рат је давно завршен.“

Лако је рећи да је „рат давно завршен“ онда када се распродају концерти у Београду, када се пуне џепови српским новцем и када се извођач комотно шета црвеним теписима региона.

Али поставља се питање: важи ли то правило и за жртве, за породице страдалих и за све оне који и те како памте какве су се поруке слале из Сарајева деведесетих година?

Лицемерје концерата у Београду и забрана српских обележја
Највећи апсурд лежи у чињеници да док Дино Мерлин без икакве задршке гради профитабилну каријеру у Србији, атмосфера на његовим наступима често остаје под сумњом селективне правде. Док српска публика масовно хрли на његове концерте, купује карте и аплаудира, у јавности се с правом поставља питање достојанства- нарочито у светлу чињенице да се на многим сличним догађајима и концертима у супротном смеру строго контролишу или чак забрањују српске заставе и национална обележја.

Говорити о порукама љубави и мира, а истовремено профитирати у земљи према којој су се у најтежим тренуцима упућивале оптужбе, песме подршке паравојним и војним формацијама, те ратни покличи, врхунац је лицемерја.

Док Мерлин себе пореди са селектором бразилске фудбалске репрезентације који бира „само најбоље“, народ у Србији би требало да се запита да ли дозвољава да му лекције о миру држе они чија је уметност некада давно била директни саучесник у ратним хушкањима, а данас само вешто упаковани маркетиншки производ за мазање очију и пуњење банковних рачуна.

Преносимо његове изјаве из Става у целини:

– Ја сам Босну и бранио и хранио и опет бих. Ви сте били у рату па верујем да Вам то није страно. Ја сам уметник и у миру и у рату те ми је била дужност да наставим да радим оно што најбоље знам, а то је да пишем песме. Можда се неки сећају шта су тада, у најтежем периоду, значиле моје песме Војник среће, Мостарска, Једна си једина, Тамо где је сунце, Сва бол свијета итд. Ако су моји изостанци из Сарајева, кад сам изашао да представљам своју земљу по први пут у њеној историји на Евровизији, или када сам по задатку свирао по слободним територијама Босне и Херцеговине, или када сам стварао у студијима споменуте песме, некима проблем, онда је то њихов проблем, а не мој. У моме свету неке се ствари не мењају још од Платона, када је рекао да је дужност свакога да ради оно за шта је предодређен – рекао је за Став, а новинар је констатовао да на његовим концертима више не пева ратне песме:

– Хвала Богу да је тако и да не живим само од старе славе, него да је моја уметност и даље жива. Ја још увек пишем. Чак ни родни лист вам не смије бити старији од шест месеци. Поносан сам на песме које сам написао у рату, али рат је давно завршен. У одабиру песама које иду на сет-листу понашам се као селектор бразилске фудбалске репрезентације, иду само најбољи. У овом послу нема пензије, ни старих заслуга.

Информер