ЗАВЕРА ИЛИ НАМЕРА: Српске избеглице из Госпића 1991. године у УН приказане као хрватске жртве!

Јесен 1991. године остала је упамћена као један од најцрњих симбола страдања српског народа у Лици. Док је пажња светске јавности била усмерена на војне сукобе, у самом Госпићу, на подручју ван тадашње САО Крајине, спроведено је систематско и детаљно планирано етничко чишћење српског цивилног становништва.

Српски цивили из Госпића одвођени су из својих домова и са радних места према унапред припремљеним списковима хрватског Кризног штаба. Град је чишћен методично, улицу по улицу, док је српска имовина систематски пљачкана и спаљивана. Најтрагичнији биланс овог злочина представљају масовне егзекуције у којима је убијено више од 100 српских цивила, међу којима су били познати госпићки лекари, судије, професори и читаве породице. Поједини извори и процене наводе да је број страдалих и несталих знатно већи и да досеже и до 300 људи.

Духовно и културно затирање Срба у Госпићу крунисано је рушењем Храма Светог Георгија из 1789. године, који је најпре опљачкан, а затим миниран и сравњен са земљом, да би на његовом месту касније био направљен паркинг.

Симбол страдања и медијске манипулације!

Фотографија у прилогу представља застрашујуће сведочанство тог времена. На њој су снимљени српски прогнаници из Госпића, претежно жене и деца, који су у јесен 1991. године, након протеривања из својих домова, уточиште потражили у оближњем Личком Осику, који је за време Крајине носио назив Теслинград.

Аутентичност ове фотографије је неспорна. Њен аутор је познати српски фоторепортер Милош Цветковић, који је својим објективом забележио голготу српског народа у Лици.

Међутим, ова фотографија постала је и симбол бруталне антисрпске медијске пропаганде. Током деведесетих година прошлог века исти снимак српске деце и мајки у збегу коришћен је у међународним институцијама и представљен Уједињеним нацијама од стране хрватских представника, али у лажном контексту, као наводни приказ „хрватских избеглица из Широке Куле“.

Извртањем чињеница и заменом идентитета жртава, фотографија српског страдања искоришћена је као оружје против самог српског народа, док су стварни починиоци деценијама избегавали пуну одговорност.

Данас ова фотографија не сведочи само о прогону и страдању српског народа у Госпићу, већ и о историјском бешчашћу којим су жртве поново убијане, брисањем њихових имена и националног идентитета.

Да се не заборави.

Аутор: Стојан Јанковић

Извор: Ускок