ФЕНОМЕН ДАНИЈЕЛ ЖИВКОВИЋ: Европа по потреби, реченица за смену, али властиту!

Живковићева формула за европску Црну Гору: кажи праву реченицу 24. септембра — и можеш да останеш. А шта је било прије те реченице?

Изјава предсједника ДПС-а Данijела Живковића да ће његова странка повући иницијативу за смјену Андрије Мандића уколико Мандић 24. септембра каже да је Ратко Младић злочинац и да се у Сребреници догодио геноцид, отвара много занимљивије питање од самог Мандића.

Наиме: када су европске вриједности постале питање једне изговорене реченице?

Младић је правоснажно осуђен. Жалбено вијеће Механизма за међународне кривичне судове потврдило је 2021. његове осуде за геноцид у Сребреници, злочине против човјечности и кршења закона и обичаја ратовања, као и казну доживотног затвора.

Дакле, око једне ствари нема потребе за политичком гимнастиком: пресуда постоји и правоснажна је.

Али управо ту почиње проблем са политичком логиком Живковићеве изјаве.

Јер ако је питање „да ли на челу Скупштине имамо човјека који поштује пресуде међународног суда“, онда се тај стандард не може активирати само кад политички одговара.

Не може историја почети 2026. године.

А шта је са историјом Црне Горе од 1990. до данас?

Овдје постаје непријатно. Не зато што треба изједначавати Мандићев однос према Младићу са било чијом одговорношћу за злочине у Црној Гори — то би било и правно и политички неодговорно.

Него зато што је Црна Гора деценијама носила терет неразјашњених питања ратних злочина, а институције су за њихову обраду показале много мање политичког ентузијазма него што га данас показују за парламентарни микрофон.

Тужилаштво и данас као кључне предмете наводи Морињ, Буковицу, Калудерски лаз и Депортацију, а у 2025. години настављене су активности у вези са тим предметима.

Другим ријечима, ратни злочини у црногорском контексту нису музејска експонат-историја. Они су још увијек питање институционалне одговорности.

И ту долазимо до најнеугоднијег питања за све који данас држе лекције о европским стандардима: Да ли су европске вриједности важиле и онда када су њихови носиоци били на власти деведесетих?

Мило Ђукановић је био предсједник Владе Црне Горе од 1991. до 1998. године, у вријеме када су се дешавали најтежи ратови распада Југославије. То није спорна политичка оцјена, већ биографска чињеница коју потврђују и званични извори.

ДПС је у различитим облицима и периодима био централна политичка снага у држави током већег дијела наредних деценија.

То, само по себи, не значи да су садашњи функционери ДПС-а криви за било који ратни злочин. Колективна политичка или кривична одговорност не може се измишљати ретроактивно.

Али значи нешто друго: DPS нема луксуз да о прошлости говори као да је до 2020. године Црна Гора била празна табла.

Депортација: европска лекција која је стигла са закашњењем

У мају 1992. године црногорске власти су незаконито ухапсиле и предале снагама босанских Срба избјеглице из БиХ. У судским поступцима оптужени црногорски полицијски функционери су правоснажно ослобођени, али је држава касније постигла споразум са жртвама и њиховим породицама.

Према америчком извјештају о људским правима, држава је 2008. закључила споразум о накнади са жртвама и породицама у 42 предмета, у вриједности од 4,13 милиона евра.

А још важније: сама Влада Црне Горе је 2025. године депортацију избјеглица из 1992. описала као пропуст тадашњих државних структура да заштите основна људска права лица која су била под њиховом надлежношћу.

Ето једне мале историјске ироније. Данас се политичари свађају око тога да ли неко мора да изговори да је Младић злочинац. А држава је већ сама признала да су њене институције 1992. године тешко погријешиле према избјеглицама.

Зато би европски стандард морао бити нешто више од:

„Реци оно што треба да кажеш — па ћемо видјети.“

Европски стандард би требало да буде: „Примијени исти критеријум на све.“

Буковица, Морињ, Калудерски лаз — историја није изборни плакат

У Буковици су забиљежени прогон, мучење, убиства, отмице и уништавање имовине бошњачког становништва. Према документованим подацима које је објавио Центар за грађанско образовање, шест људи је убијено, 11 отето, око 70 особа изложено физичком мучењу, а десетине породица расељене.

У Калудерском лазу су током рата на Косову страдали албански цивили. У Морињу су почињени злочини над хрватским ратним заробљеницима и цивилима. За Морињ су изречене и правоснажне осуђујуће пресуде, док су у другим предметима оптужени ослобођени. И управо је ту кључ.

Правна држава није правна држава само када суди политичком противнику.

Ако се поштују пресуде Хашког трибунала — треба их поштовати увијек.Ако се поштују жртве — треба поштовати све жртве. Ако се инсистира на суочавању са прошлошћу — онда се не бира прошлост као из супермаркета.

Највећа иронија: „Европа“ као условни глагол

Живковићева изјава производи једну необичну политичку конструкцију:

Ако каже X — повлачимо иницијативу.

То звучи мање као принципијелна борба за европске вриједности, а више као политички услов за добијање пролазне оцјене.

Ако је Мандић заиста проблем зато што не поштује правоснажне пресуде међународног суда, онда је питање његовог односа према пресудама једно. Ако је проблем политичка одговорност предсједника парламента, онда је то друго. А ако је критеријум „изговори реченицу коју желимо да чујемо и иницијатива нестаје“, онда смо добили трећу ствар — политику симболичког теста лојалности.

И то је много мање европски него што звучи у телевизијском студију.

Али постоји и друга страна

То што је ДПС деценијама био на власти не даје Мандићу или било ком другом политичару право да релативизује пресуде међународних судова.

Један политички гријех не пере други. Депортација није аргумент против Сребренице. Морињ није аргумент против Сребренице. Буковица није аргумент против Сребренице. Калудерски лаз није аргумент против Сребренице. И обрнуто: Сребреница није аргумент да се забораве злочини почињени у име било које друге политике, војске или државе. Суочавање са прошлошћу није такмичење у бројању туђих злочина.

То је управо разлика између озбиљне политике сјећања и дневнополитичког моралисања.

И једна важна ствар коју треба рећи гласно

Не треба од Живковића тражити да „призна“ Сребреницу да би се нешто доказало. Не треба ни од Мандића тражити да изговори магичну реченицу да би судска пресуда постала истинита.

Судска пресуда не зависи од рејтинга, партијског клуба или броја посланика у сали.

Механизам УН је јасно навео: Младићева осуда за геноцид у Сребреници правоснажно је потврђена 2021. године. То је чињеница. А политичарима остаје нешто много теже од изговарања једне реченице: да исти принцип примјењују и када им политички није удобно.

Закључак: не треба нам конкурс за најбољег тумача прошлости

Живковићу и ДПС-у зато не треба постављати питање: „Ко је више европски — Мандић или ви?“

То је погрешно питање.

Право питање гласи:

Да ли сте спремни да исти аршин којим мјерите Мандића примијените и на сопствену политичку историју?

Јер европске вриједности нису микрофон у парламенту. Нису једна реченица. Нису условна клаузула. Нису: „ако он каже — ми повлачимо“.

Оне су принцип који мора да важи и када су жртве „наше“, и када су „њихове“, и када је злочинац политички савезник, и када је политички противник.

Младић има правоснажну пресуду. То је неспорна чињеница. Али ниједна пресуда о Младићу не даје било којој црногорској партији право да своју сопствену историју стави под тепих.

А ако ДПС заиста жели да говори језиком европских вриједности, онда је најтежи дио те лекције врло једноставан: не тражите од других да положе испит који сте спремни да заборавите када дође ред на вас.

Јер историја ратних злочина од 1990. до данас није страначка имовина. Она припада жртвама — а одговорност за њено памћење припада свима.

Тихомир Бурзановић/Српска24.ме