ФЕНОМЕН, КО КРОЈИ БУДУЋНОСТ ЦРНЕ ГОРЕ: Између Брисела и Загреба!

Хрватски захтјеви, обавјештајни интереси и невидљиве полуге моћи — зашто се европски пут Подгорице све више укршта са нерјешеним рачунима из прошлости

Црна Гора се налази у једној од најосјетљивијих фаза своје европске интеграције. Земља која жели да постане чланица Европске уније до 2028. године сада мора да рјешава не само захтјевне домаће реформе већ и низ отворених питања са сусједном Хрватском, чланицом Уније која има институционалну могућност да утиче на темпо приступних преговора.

У томе лежи суштина садашњег политичког проблема: питања која су годинама остала у домену билатералне дипломатије све више постају дио ширег преговарачког процеса између Подгорице и Брисела.

Према извјештају „Еуронјуза“ од 14. октобра 2026, Хрватска је државама чланицама ЕУ прослиједила документ са осам захтјева које жели да Црна Гора ријеши прије приступања Унији.

Два дана касније, исти медиј је објавио да Њемачка и друге европске државе врше притисак да се билатерални спорови рјешавају конструктивно, како не би угрозили процес проширења.То више није само спор око историје. То је питање преговарачке моћи, државних интереса и начина на који се европска перспектива једне земље може повезати са њеним односима са сусједима.

Шта заиста знамо о извјештајима СОВА/СОА?

Када се говори о хрватској обавјештајној служби, прво треба направити разлику између јавних процјена безбједносне ситуације и тајних оперативних извјештаја.

Хрватска Сигурносно-обавјештајна агенција — СОА — објављује јавне годишње извјештаје. У свом јавном извјештају за 2025. годину она анализира безбједносне прилике у Хрватској и региону, укључујући политичке подјеле у Црној Гори, утицај националистичких политичких снага и улогу Српске православне цркве у регионалним политичким процесима.

Тај документ представља званичну јавну процјену хрватске службе, али није исто што и тајни извјештај о конкретним црногорским политичарима, њиховим везама или наводним операцијама из сјенке.

Из тога се могу извести три закључка. Прво, Загреб безбједносну и политичку стабилност сусједства посматра кроз призму сопствених националних интереса. Друго, политичка кретања у Црној Гори нису изван интересовања хрватских институција, што је очекивано за сусједне државе и чланице НАТО-а. Треће, није оправдано тврдити да СОА има конкретан план за уклањање одређених политичара, контролу црногорске владе или постављање одређених људи на власт, ако за то не постоје провјерљиви докази.

Тајна дипломатија и обавјештајни рад могу бити дио међудржавних односа. Али политичка анализа мора да разликује доказане чињенице од претпоставки.

Осам хрватских захтјева: билатерални спор постаје европски проблем

Хрватска је током 2026. године јавно понављала захтјеве према Црној Гори, а у октобру их је додатно систематизовала у документу достављеном државама чланицама ЕУ.

Захтјеви обухватају:

Накнаду бившим затвореницима логора у Морињу— рјешавање питања одштете хрватским држављанима који су били заточени и злостављани током рата.
Проналажење несталих лица— сарадњу у расвјетљавању судбине 14 несталих хрватских држављана.
Процесуирање ратних злочина— наставак поступака и разматрање одговорности која, према хрватском ставу, није у потпуности обухваћена досадашњим пресудама.
Рјешавање имовинских захтјева хрватских породица— повраћај имовине или одговарајуће правно и финансијско рјешење спорних случајева.
Трајно очување спомен-плоче у Морињу— заштиту меморијалног обиљежја посвећеног хрватским заточеницима.
Преименовање базена у Котору— захтјев да се промијени назив базена који носи име ватерполисте Зорана Гопчевића, кога хрватска страна повезује са логором Морињ.
Рјешавање питања школског брода „Јадран“— Хрватска тражи повраћај брода који је од распада СФРЈ под контролом Црне Горе.
Коначно утврђивање границе— рјешавање отворених питања копнене и морске границе, укључујући подручје Превлаке.
Ови захтјеви имају различиту правну природу. Нестала лица и процесуирање ратних злочина тичу се правде и међународних обавеза. Имовина захтијева правно утемељено рјешавање конкретних спорова. „Јадран“ и граница укључују питања сукцесије, суверенитета и међудржавних преговора. Спомен-плоча и назив которског базена имају снажну симболичку и политичку димензију. Зато није довољно све захтјеве посматрати као један недјељив пакет. За сваки од њих треба утврдити правни основ, чињенице, могуће компромисе и начин провођења договора.

Зашто је тајминг толико важан?

Хрватски захтјеви нису нови. Већина њих је годинама позната и била је предмет билатералних разговора. Оно што се мијења јесте политички контекст.Црна Гора је поставила амбициозан циљ да постане чланица ЕУ 2028. године. У октобру 2026. године, према Савјету ЕУ, привремено је затворила 21 од укупно 33 преговарачка поглавља. То значи да је напредак реалан, али да најзахтјевнији дио процеса још није завршен.

Управо у таквој фази билатерални спорови могу добити већу тежину. Држава која жели да заврши преговоре има снажан мотив да избјегне нове блокаде. Држава чланица, с друге стране, има могућност да тражи рјешавање отворених питања прије него што да сагласност за наредне кораке. Хрватска је ту могућност већ користила у европским преговорима са Црном Гором. Према „Еуронјузу“, Загреб је оспоравао затварање појединих поглавља, а његов октобарски документ повезао је отворена питања са завршетком приступања.

То не значи да Хрватска самостално одлучује о чланству Црне Горе. Одлуке у процесу приступања зависе од институција ЕУ и држава чланица. Али значи да хрватски став може имати конкретне посљедице по динамику преговора.

Главна политичка полуга Загреба није нужно тајна операција, већ могућност да билатерални спор постане препрека на европском путу Подгорице.

Шта Загреб жели да постигне?

Мотиви хрватске политике не морају бити сведени на један циљ.

Први интерес: рјешавање ратног насљеђа

Хрватска своје захтјеве представља као питања правде, одштете, несталих лица и заштите имовинских права. Та питања имају значај за породице жртава, бивше затворенике и хрватску заједницу у Црној Гори. Не може се унапријед одбацити њихова оправданост само зато што се покрећу у осјетљивом политичком тренутку. Исто тако, њихово рјешавање мора почивати на чињеницама, правним поступцима и договорима који су прихватљиви за обје државе.

Други интерес: заштита хрватских државних и националних интереса

Питање брода „Јадран“, границе код Превлаке и имовинских права има непосредну везу са државним интересима Хрватске. Загреб настоји да те интересе претвори у конкретне међудржавне споразуме. То је легитиман инструмент спољне политике, мада сваки захтјев мора бити разматран на основу правних аргумената и историјске документације, а не искључиво политичке снаге.

Трећи интерес: преговарачка предност

Када држава чланица условљава сагласност за напредовање кандидата рјешавањем билатералних питања, она повећава своју преговарачку моћ. То је политички механизам који се може анализирати без претпоставке да постоји тајни план.

Четврти интерес: унутрашња политичка одговорност

Хрватска влада мора да одговори и на очекивања сопствене јавности, посебно када је ријеч о ратним жртвама, несталима и одговорности за злочине. У том контексту, чврст став према Црној Гори може имати и унутрашњу политичку вриједност. Међутим, без конкретних доказа не треба тврдити да је то једини или главни разлог хрватске политике.

Ко вуче потезе из сјенке у Хрватској?

Ако се под политиком из сјенке подразумијевају актери који утичу на доношење одлука без формалне изборне или извршне одговорности, треба разликовати стварне институционалне механизме од недоказаних прича о тајним центрима моћи.

У хрватском случају могу се јавно идентификовати три нивоа утицаја.

Први ниво — извршна власт и дипломатија. Влада Андреја Пленковића и Министарство вањских и европских послова јавно су артикулисали захтјеве према Подгорици. То су видљиви носиоци политике, а не актери чије дјеловање треба нагађати.

Други ниво — институционални безбједносни апарат. СОА прикупља и анализира информације важне за националну безбједност и извјештава надлежне државне органе. Њен јавни извјештај може показати како процјењује регионалне безбједносне изазове, али сам по себи не доказује да агенција управља дипломатским притиском на Црну Гору.

Трећи ниво — политички и друштвени интереси. Утицај могу имати парламентарне странке, организације које заступају интересе жртава, удружења, медији и актери који се баве питањима ратног насљеђа. Њихову улогу треба утврђивати на основу јавних ставова, докумената и доказивих веза са процесом одлучивања.

На основу јавно доступних података не може се поуздано идентификовати неки посебан тајни центар који из сјенке управља хрватском политиком према Црној Гори. Оно што се може утврдити јесте да су захтјеви званични, да су прослијеђени европским партнерима и да је Загреб спреман да питање њиховог рјешавања повеже са европским интеграцијама Црне Горе.

Ко у Црној Гори има стварну моћ — а ко утиче без формалне функције?

У Црној Гори је ситуација сложенија јер се европска политика одвија унутар коалиционог политичког система и друштва са израженим идентитетским подјелама. Формалну одговорност имају Влада, премијер, министарства, парламент и преговарачка структура задужена за приступање ЕУ. Они су ти који могу да преговарају са Загребом, припремају споразуме и обезбјеђују њихову примјену. Али политички утицај није ограничен на институције.

Коалициони партнери

Различити политички актери могу имати различите ставове о односу према Хрватској, ратном насљеђу, идентитетским питањима и европским интеграцијама. Ако се унутар владајуће већине не постигне сагласност о неком хрватском захтјеву, то може отежати постизање споразума. Такав утицај произлази из политичке структуре, а не нужно из тајног дјеловања.

Политичке организације и црквене структуре

У јавном извјештају СОА за 2025. годину посебно се разматра утицај Српске православне цркве и националистичких политичких струја у Црној Гори. То је званична процјена хрватске безбједносне агенције и треба је читати као став институције која штити интересе своје државе.

Она није сама по себи доказ да одређена организација тајно управља црногорском владом или да дјелује по налогу стране државе. За такве тврдње потребни су конкретни докази: документи, финансијски токови, комуникације, свједочења или званични налази надлежних органа.

Пословни и медијски интереси

Имовина, некретнине, туризам, поморство и приступ европским фондовима стварају различите економске интересе у обје земље. Ти интереси могу утицати на јавне расправе и политичке приоритете. Међутим, није оправдано без доказа именовати привреднике, новинаре или политичаре као припаднике наводне скривене мреже утицаја.

Кључно питање није само ко има формалну функцију, већ ко може да промијени одлуку, заустави споразум или утиче на јавност. Одговор се тражи анализом стварних односа моћи, а не конструкцијом тајних завјера.

Шта би могли бити наредни потези Хрватске?

На основу досадашњег поступања Загреба могу се издвојити три могућа правца. То су аналитички сценарији, а не потврђени планови хрватске владе или СОА.

Сценарио први: наставак условљавања напретка у преговорима.

Хрватска би могла да настави да тражи конкретне резултате прије давања сагласности за затварање појединих поглавља или завршетак приступних преговора. Такав приступ је у складу са њеним досадашњим јавним ставовима. Његов домет, међутим, зависи од европских процедура, реакције других држава чланица и способности Подгорице да покаже напредак.

Сценарио други: постепени споразуми по појединачним питањима.

Подгорица и Загреб могли би да постигну договоре о питањима код којих постоји простор за релативно брз напредак — на примјер, о сарадњи у проналажењу несталих, одређеним имовинским захтјевима или формулацијама билатералних обавеза. Такви договори не би нужно ријешили све спорове, али би могли да покажу да обје стране желе да избјегну дуготрајну блокаду.

Сценарио трећи: преношење спора на шири европски ниво.

Ако не буде договора, питање би могло остати предмет дипломатских консултација између Загреба, Подгорице, Европске комисије и других чланица ЕУ. Реакције Њемачке и других европских актера показују да постоји интересовање да се билатерални спорови рјешавају без угрожавања цијелог процеса проширења. Ипак, притисак других чланица не гарантује да ће Хрватска одустати од својих захтјева.

Најважније је да се ниједан од ових сценарија не представља као извјесна будућност. Они су могући правци засновани на до сада видљивом понашању актера.

Шта Црна Гора треба да уради да би заштитила своје интересе?

Прво, Подгорица треба да свако питање раздвоји према правном основу и чињеничном стању. Питања ратних злочина и несталих лица не могу се третирати исто као спор око сукцесије војне имовине или разграничења.

Друго, неопходно је утврдити шта се може ријешити одмах, шта захтијева дугорочне преговоре и шта мора бити предмет правних механизама за рјешавање спорова.

Треће, црногорске институције треба да објављују што више провјерљивих информација о току преговора. Недостатак транспарентности оставља простор за гласине да неко у тајности тргује државним интересима.

Четврто, Подгорица треба да одржава комуникацију са другим чланицама ЕУ и европским институцијама, уз поштовање легитимних интереса Хрватске и истовремено инсистирање на једнаком третману свих кандидата.

Пето, државни интерес не треба сводити на избор између прихватања сваког захтјева и одбијања сваког захтјева. Могући су преговори, компромиси, правна провјера и јасни рокови за спровођење договореног.

На крају, Црна Гора мора наставити реформе правосуђа, борбе против корупције и владавине права. Чак и када би се сви билатерални спорови са Хрватском ријешили, то само по себи не би гарантовало чланство у ЕУ.

Ко заиста добија ако Црна Гора остане блокирана?

Ово питање треба поставити као предмет анализе, а не као оптужбу према некој конкретној групи.

Продужавање спора може донијети краткорочну политичку корист актерима који желе да покажу одлучност у одбрани националних интереса. Истовремено, оно може повећати трошкове за привреду, успорити реформе и отежати остваривање црногорског циља приступања ЕУ.

У Црној Гори, продужена неизвјесност може продубити унутрашње политичке подјеле. У Хрватској, неспровођење захтјева може створити додатни притисак на владу да покаже да штити интересе својих грађана. На европском нивоу, продужена блокада може ослабити кредибилитет политике проширења, посебно ако се стекне утисак да билатерални спорови имају већу тежину од испуњавања заједничких европских критеријума.

Али из чињенице да неки актер може имати политичку корист од кризе не слиједи да је он ту кризу изазвао или њоме управља. За такав закључак потребни су докази о конкретном дјеловању и намјери.

И на крају највећи ризик је недостатак провјерљивих чињеница

Садашњи однос Црне Горе и Хрватске показује како историјски спорови могу постати непосредан фактор европске интеграције. Загреб има јасно артикулисане захтјеве и могућност да утиче на темпо преговора. Подгорица има интерес да та питања рјешава, али и обавезу да заштити своје правне и државне интересе.

Јавно доступни подаци не потврђују постојање тајне операције СОА за управљање црногорском политиком, нити омогућавају поуздано именовање политичара који наводно вуку потезе из сјенке. Оно што је доказиво јесте да дипломатски притисак, институционалне могућности и унутрашње политичке подјеле стварају сложен простор за преговарање.

Зато је најважније питање за Црну Гору да ли ће успјети да билатералне спорове претвори у низ рјешивих правних и дипломатских питања, умјесто да дозволи да они постану трајна препрека њеном европском путу.

У политици често постоји разлика између онога што се дешава јавно и онога што се договара иза затворених врата. Али озбиљна анализа ту разлику не попуњава измишљеним именима и непотврђеним обавјештајним сазнањима. Она испитује интересе, институције, документе и конкретне одлуке.Управо ће по тим мјерилима требати оцјењивати наредне потезе Загреба и Подгорице — и утврдити да ли ће европска интеграција остати заједнички стратешки циљ или ће постати простор за продужено међудржавно надметање.

Тихомир Бурзановић/Српска24.ме