Родољуби из Великог рата нису заборављени

Када је српска војска умарширла у Босанску Градишку 9. новембра 1918. године, после четири године исцрпљујућег рата, жртва Вељка Чубриловића, обешеног у Сарајеву, његовог брата Васе осуђеног на доживотну затворску казну, касније преиначеном у 16-годишњу робију због учешћа у Сарајевском атентату, као и суђење бројним Градишчанима у такозваном велеиздајничком процесу у Бањалуци 1915. и 1916. године, постали су синоним за националну борбу и понос.

Уочи Првог светског рата, Градишка је имала 25 српских друштава, са разгранатом мрежом у селима, што је за аустроугарске окупационе власти представљало опасност због буђења српског националног идентитета и покретања борбе за ослобођење. Због тога је Босанска Градишка прозвана малим Београдом. Предњачили су „Српски соко”, и „Побратимство”, „Просвета”, а овим удружењима руководили су Владимир, Симо, Ђорђе и др Јован Малић, Тихомир и Петар Суботић, Милан и Давид Сабљић, Душан Суботић, Бранко Чубриловић…

Првог новембра 1918. године, пре уласка српске војске, власт је преузело Народно веће, тачније пододбор на челу са др Јованом Малићем. Без обзира на то што су се током аустроугарске окупације истицали по нехуманости према домаћем, претежно српском становништву, забрањивали ћирилицу и српска обележја на јавним местима, уз сталне преметачине, др Малић је 9. новембра послао обавест чиновницима да ће наставити с радом и да сви дођу у уред 11. новембра у осам часова.

Већ 3. новембра, наводи Бојан Вујчић, историчар „Завичајног музеја”, у књизи „Босанска Градишка и околина у Првом светском рату”, у котарски уред стигао је телеграм Народне владе у Сарајеву да се одрже ред и мир међу народом и да се „одушевљење за нови поредак и слободу не окрњи”. Наређено је да се поступак у погледу свих „редарствених прекршаја мање важности обустави, сем за казнене поступке и злочине”. Три дана касније (6. новембар) стигла је наредба да се одмах преузме стара државна полиција и стави под контролу Народног већа. Из босанскоградишког котарског уреда, одговорено је да се иста разбежала. Исто су учинили и аустријски војници и жандари из свих станица. Остао је једино наредник Димитрије Узелац , јавио је нови срески начелник др Милан Тодић.

„Нова власт је тешко успевала контролисати поступке, до тада обесправљеног и прогоњеног српског народа. Економија жандармеријске станице у Турјаку је сасвим уништена. Прозори на појединим полицијским станицама су поразбијани, стражари разоружани и скинути, до гола. Палење беговских чардака узело је маха”, наводи се у више докумената, на које се позива историчар Бојан Вујичић.

Формирана је Народна гарда, прва формација након преврата која је заводила ред у граду. Командант ове формације био је Милан Суботић, који је, према сачуваном документу у „Завичајном музеју” Градишка, молио Котарски уред за доделу дувана гардистима, како би били опуштенији и команди послушнији.

Са српском војском почели су пристизати и српски добровољци који су се борили на страни Србије и Русије, као и ослобођени заробљеници. Срби из градишког краја, које је мобилисала Аустрија (6.100), пребегли на страну Србије, прошли су велику голготу, а многи погинули у тој борби. Историчар Бојан Вујчић, наводи: „Многи су се вратили, болесни и исцрпљени, само да би умрли на родној груди. Симо Врховац из Турјака је после повратка из Русије, поживео је само 14 дана. Међу српским добровољцима био је солунски борац Саво Дидић из Горњих Подградаца који се борио на Демир Капији, Добруџи и Козјаку.”

Рањени, обогаљени, изнурени, са фронтова у којима су бранили Србију и Русију, вратили су се Никола Зелић из Кладара, Глиго Ћулибрк из Дубрава Ламинаца, Петар Стојаковић из Врбашке, Симо Крагуљ из Брезик Ламинаца, Душан Малић из Гламочана, Цвијан Шиник из Доњих Подградаца, Константин Стојнић из Турјака, Михајло Скакић и Јандрија Марковић из Брезик Ламинаца…

Према подацима „Завичајног музеја” Градишка, слободу није дочекао Пејо Лајић из Врбашке, који је погинуо на Брегалници, у добровољачком батаљону. И многи други његови саборци погинули су на фронтовима, борећи се за српску слободу и идеале, далеко од родног краја.

Уједињење са Србијом

Прота Душан Суботић, којег су усташе убиле у Бањалуци у фебруару 1941. године, заједно с владиком Платоном, позивајући се на народну вољу, заговарао је припајање Босанске Крајине Србији. Агитујући по целој Крајини, придобио је многе котаре на своју страну, што је резултирало тиме да су се од 54 среза, колико их је било у БиХ, 42 безусловно ујединила са Србијом, о чему су извештени Београд и политички фактори у Сарајеву, наводи историчар Ђорђе Микић у књизи „Бањалука на Крајини хвала”. Акцију уједињења са Србијом убрзао је улазак српске војске у градове БиХ, па су од 27. новембра народна већа почела проглашавати уједињење са Србијом, пише Микић у књизи „Аустроугарска ратна политика у БиХ 1914–1918”.

Милан Пилиповић/Политика